Nauka mora da sumnja

DESETA TRIBINA FORUMA PISACA I GRAĐANSKOG DEMOKRATSKOG FORUMA: REVIZIJA ISTORIJE – PISANJE LAŽNE ISTORIJE

Bešlin: Kada predsednik države kaže da pred spavanje čita Vasilija Krestića, to je poruka! “Znate ono, pred spavanje čitaj nešto normalno, pa ćeš se ujutro probuditi kao bolji čovek, ali ne Krestića!”

“‘Pseudomitološko kompletiranje istorijske slike sveta nije novi izum, ali u epohi raspadanja ideja države, svih pravnih, etičkih i ekonomskih sistema, koje se ne zbiva samo u krugu doveka tranzicijskih zemalja – dobija novu poziciju.’ Tako glasi plaćena najava u listu Danas za današnju tribinu. Očekujem da će i Svetislav Basara uskoro morati da plaća za svoju rubriku u tom listu. Tako je to u “predđidovskoj Srbiji”, i tako je to tokom opšte kretenizacije takozvane bolje Srbije”.

“Jedini zahtev današnjeg vremena koji se mora uvažavati, ako uvažavaš sebe – je da budeš opozicija i unapred, nekoj budućoj vlasti. Vreme ide ispred nas. Moraš se osećati već umoran za sutra. To sam lepo formulisao. Ali, ovde dolazi iz ‘odozdo’ u glavu tek kad ekspres lonac postane lokomotiva, onda to tako ide dok ima uglja, dolazi drugi ekspres lonac. Utom i kraj sveta”.

“Kakve su to nove istorijske pozicije u raspadanju, tom procesu koji se ne može kontrolisati, i koji se samo može odložiti na određeno vreme? To odlaganje, neka vrste civilizacijske hibernacije, u kojoj se nalazi srpsko drustvo, jednako je pogubno kao i raspadanje. Dakle, kakva se to istorija pojavljuje u svetu neuspešnih tranzicija? Izgleda da je postignuta prećutna saglasnost da pred nama nema nikakve budućnosti, pa onda uzimamo slobodu da vršljamo po prošlosti. Sada već slobodno možemo reći da se istorija više ne događa, već da se izmišljena emituje. Pozadina te istorijske megaprodukcije je svesna namera da se istorija kao i uvek podvrgne kontroli iz jednog centra, ali je on ovog puta deziodeologiziran, i utoliko mu je megaprodukcija i besmislenija. Reviziji mogu da budu podložne ideje, doktrine, dogme i zablude pređašnjih vremena. Ako se istorija udene u njihov kontekst i posmatra kao njihovo opravdanje, onda je i ona podložna reviziji. Ali to onda nije istorija, već skup poluistina koje služe kao opravdanje sadašnje matrice. Ako se istorija tretira kao istinita analiza nečega što se zaista dogodilo (bez laži i prećutkivanja), onda je nemogućno da bude revidirana. Ali, kada je to bilo!

Možda pojedinci mogu to sebi da priušte. Međutim, otkad postoji civilizacija zvanična istorija ostaje uterivanje patriotizma mladim generacijama. U americkim školama se ne uči da su izgubili Vijetnamski rat. Bilo je nerešeno! Nije nam omilijeni pisac, ali u prvom tomu (“Vreme smrti”) “Deoba” Dobrica Ćosic piše: ‘Laže okupator, lažu izdajnici, lažu borci za slobodu…’ ”

Ovako je profesor FDU i dramski pisac Nenad Prokić najavio desetu tribinu FP i GDF i na početku upitao istoričara Milivoja Bešlina: “Milivoje, ja sam dramski pisac, ja sam najiskreniji kad lažem. Da li je tako i kod istoričara? Ili, da budem, blagonakloniji: da li stvaralačka kreacija prošlosti, što je uvek i san, može realizovanom emocijom da prizove i stvori i bolji svet, ili je to uvek poraz?”

 

Velika laž iz vrha vlasti i SPC

Milivoj Bešlin na Tribini FP i GDF o istorijskom revizionizmu
Istoričar Milivoj Bešlin na Tribini FP i GDF o istorijskom revizionizmu (Foto: GDF/Dragan Banjac)

Zahvaljujući Prokiću što ga je pozvao i što je spreman da govori istinu “uprkos vladajućoj i opozicionoj čaršiji”, Bešlin je još jednom citirao Dobricu Ćosića: “Mi lažemo kreativno, lažemo inventivno, laž je u našoj osnovi…”; ali kada je u pitanju srpska istorija, kaže da to nije srpski njen specifikum i potom citirao svog omiljenog istoričara, Holma Zundhausena (“Istorija Srbije od 19. do 21. veka, CLIO, 2008 – p.a.) koji kaže: “Nacionalizam je ideologija koja isuviše veruje u ono što očigledno nije tako”. Ali, kad imate nacionalizam kao vladajuću ideološku paradigmu, što je u Srbiji slučaj (da se razumemo slično je i u Evropi), onda je logično da je čitav naš javni diskurs zasnovan na lažima.

Pogedajte šta je danas ključna državna manifestacija u koju je uložen ogroman novac iz budžeta, u – kako oni to kažu – osam stotina godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve (SPC). Dakle, organizacija, verska, religijska (uvek kažem i politička!), SPC je godinu dana mlađa od mog dede. Ona je krunisana 1920. godine političkim ukazom regenta Aleksandra i za mene kao istoričara nešto što je nastalo 1920. godine ne može da slavi osamsto godina. Kako nešto što je prvi put dobilo tomos [dokument sličan dekretu – p.a.] o autokefalnosti 1879, a drugi put pod tim imenom dobilo tomos 1922, i svaki put je tomos iz Vaseljenske patrijaršije plaćem ogromnom količinom novca iz budžeta, i kako to, kako god se zvalo može da slavi osamsto godina autokefalnosti. Evo vam prve državne laži: Nije bilo nikakve autokefalnosti 1219. godine. Jeste tada konstituisano nešto što će kasnije nastati kao SPC, ali to je bila autonomija. Sava Nemanjić je dobio autonomiju, ali nije (nikakvu) autokefalnost, i nadležni episkop ohridski je bacio anatemu na Savu Nemanjića i na ugovor o autokefalnosti.”

Istorija je, kaže Bešlin, nastala u XIX veku kao nauka, konstituisala se onog momenta kada je dobila metod i to je ono što razlikuje i tu krhku disciplinu čini naukom, taj metod, odnosno istorijski izvori koji su interpretirani na objektivan način. “Kada pitate istoričare – gde vam je papir, dokument o autokefalnosti oni kažu da ga nema, a mi im kažemo: kako onda slavite i obeležavate? To može Crkva, ona ima pravo na svoje dogme, ali nauka mora da sumnja, to je ta ključna razlika između nauke i ideologije! Ideologija ima unapred odgovore na sva pitanja, a nauka, da ponovim, mora da sumnja.”

Istoričar Petar Žarković istorijskoj nauci pridaje veliki značaj. I tokom XIX veka polemisalo se da li je ona “neka vrsta književnosti” jer “ima određeni metod” i kada hoćete da razlikujete profesionalnog istoričara od onoga koji to nije, on mora da ima nešto što se zove metod naučnog istraživanja i da ga uključi u svoje radove i rezultate i trebalo bi da bude neutralan.

 

Istoričar mora da bude korektor, da reaguje

Petar Žarković (R), Tribina, istorijski revizionizam, GDF, Forum pisaca
Petar Žarković na Tribini Foruma pisaca i GDF o istorijskom revizionizmu (Foto: Dragan Banjac/GDF)

Žarković priznaje da se “formatirao” tokom devedesetih godina na talasu antikomunizma koji je bio sveopšte izražen, čak i na alternativi koja se tada formirala i kada se uz povike “bando crvena” Slobodan Milošević poistovećivao sa proteklih pedeset godina. Ali, sećam se, na [Filozofskom] Fakultetu retko ko dođe do neke samorefleksije i iz jednog konteksta ušao sam u potpuno drugi, i uspeo da shvatim da sve nije bilo crno-belo. Možemo, kaže, da razgovaramo i o tome da li je svaka revizija negativna i šta je u suštini revizionizam, jer istorijsko znanje je kumulativno i ono se, ako dođete do novih saznanja, može menjati. Međutim, društveni kontekst ovde je bio takav da su istoričari bili u uvodnim redovima svih naših promena i prošlost je na neki način služila da postavi sadašnjosti određenu novu perspektivu. To se može videti krajem osamdesetih godina prošlog veka kada su srpski istoričari imali vrlo važnu ulogu, a imaju je i dana.

Prošlost je dosta kompleksna, istorijske istine nisu definitivne i nismo napisali sve što se tiče istorije Jugoslavije i istorije Vizantije, ili istorije Starog Rima… “Profesionalni istoričar mora da bude korektor, mora da reaguje. Pogledajte šta je sve objavljeno od osamdesetih na ovamo, posebno kroz publicistiku, a tiče se istorije Jugoslavije posle četrdesetih. To su neverovatni naslovi i tu dolazimo do jako tanane linije između istoriografije i publicistike, i to je jako problematično.” Žarković je mišljenja da sve ono što predstavlja lažnu istoriju iz navedenog vremena “nema vrednost” i da kroz dijalog – “neće potrajati”.

Bešlin nije optimista. “Naše društvo nije dijaloško” i “ovde se dijalog a priori odbacuje kao ideja zbog toga što se ovde pluralnost odbacuje kao princip”. U Jugoslaviji, veli, nismo imali političku pluralnost, ali je postojala društvena pluralnost i – dobijajući politički – izgubili smo onaj društveni pluralizam i, zapravo, nacionalizam nam je nametnuo jedan totalitarni princip; i kada nemate pluralnost u društvu – ne možete da imate ni dijalog!

Ključno je, ističe Bešlin, pitanje objektivnosti jer nam je “poturena” prevara koja je nazvana “buđenje nacije”. Kako nešto što je nastalo u XIX veku može da se budi!? Da li to znači da je to postojalo i sad se, u određenom trenutku, “budi”

 

Ekmečić o “nemačkoj Evropi”

Kod nas se, tvrdi Bešlin, istoriografija još uvek doživljava kao nacionalna disciplina. “I kada je u pitanju period 2000-ta i posle istoričari igraju najodvratniju ulogu. Evo sada je bila tridesetogodišnjica pada Berlinskog zida, čitava Evropa je slavila integraciju i buduću demokratizaciju, i ovde su upravo istoričari slali loše poruke. “Najmaligniji među njima, Milorad Ekmečić je formulisao tezu da je ta Evropa koja nastaje ‘nemačka Evropa’ i da će ona ‘da satre Srbe i da ih mrzi sa onim užasnim austro-ugarskim sentimentom’, i da mi, zapravo, moramo da budemo protivnici takve Evrope koja nastaje 1989. godine. I sad zamislite koliko je to u kolosalnoj nesrazmeri sa onim što se dešava u čitavoj istočnoj Evropi.

Bešlin otkriva da su, nakon uvida u materijale koje je UDBA snimala tokom razgovora u stanovima u kojima su se okupljali tobožnji opozicionari (Dejan Medaković, Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihailović Mihiz…), oni pravili hegemoniju da bi – otvorili srpsko pitanje. Znamo kako su ga otvorili. Otvorili su pitanje teritorijalnosti koje ste mogli jedino da rešavate – ratom!

 

Dobra saradnja s istoričarima iz bivše Jugoslavije

Nenad Prokić (L), Milivoj Bešlin (C), Petar Žarković (R), Tribina, istorijski revizionizam, GDF, Forum pisaca
Nenad Prokić, Milivoj Bešlin i Petar Žarković na Tribina o istorijskom revizionizma (Foto: Dragan Banjac/GDF)

 

Saradnja profesionalnih istoričara iz Srbije s kolegama iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije odavno postoji. Žarković kaže da u Sarajevu, Zagrebu, Puli… diskutuju i dolaze do istih zaključaka.

Sada je, ističe Žarković, sve pod znakom pitanja. I antifašistička borba (1941-1945) i u Srbiji i Hrvatskoj se antifašizmom naziva nešto što nije antifašizam. Skoro je jedna ulica u Kragujevcu dobila ime po Draži Mihailoviću, a u Hrvatskoj je predloženo da se dan antifašizma ne slavi kao državni praznik nego kao obični, komemorativni. I to sve pred jasnim ideološkim predznakom.

Ono što mi nudimo možda neće da ima neku široku čitalačku publiku jer nemamo medijsku podršku, ali želimo da kažemo da je Jugoslavija i njeno razumevanje kompleksno. “Pogledajte naše udžbenike: Albanci su nevidljivi i pojavljuju se krajem XIX veka. Nemate ono što se dešavalo u vreme Balkanskih ratova i jedna istorija je isključena”.

“Kada predsednik države kaže da pred spavanje čita Vasilija Krestića, to je poruka!”, akcentuje Bešlin. “Znate ono, pred spavanje čitaj nešto normalno pa ćeš se ujutro probuditi kao bolji čovek, a ne Krestića!”

Ono što zbunjuje, dodaje Bešlin na kraju da se u unutrašnjosti Hrvatske godišnjica Oluje obeležava uz pesme Cece Ražnatović i to su naši paradoksi. “Ne mogu da zamislim da su granice onoga čime se bavim i kulture kojoj pripadam državne granice Srbije. Kad biste me tu stavili vrišteći bih pobegao odatle, tu granicu moram da pomerim na granicu iza ovog našeg zajedničkog jezika i, naravno, i šire od toga, i ovog trenutka sam na tri projekta u kojem su pomenuti Klasić, Jakovina, Igor Duda iz Pule, Mitja Velikonja iz Ljubljane, Husnija Kamberović iz Sarajeva i Živko Andrijašević iz Podgorice. Odbijam da učestvujem u krugu Beograd-Novi Sad i Niš…

Dragan Banjac, Info GDF
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter