JEDANAESTA TRIBINA FORUMA PISACA (FP) I GRAĐANSKOG DEMOKRATSKOG FORUMA (GDF), NA TEMU UZBUNJIVAČI

HRABRI, USAMLJENI GRAĐANI

Zvanične institucije uzbunjivačima zameraju što, kada nešto saznaju, pre javnosti (tabloida) ne obaveštavaju instituciju u kojoj rade ili državne organe. Najbolji odgovor stigao im je ovih dana od advokata Bože Prelevića koji je kazao: Da je kojim slučajem ono što je imao Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz ‘Krušika’, rekao državnim organima “svi dokazi bi nestali!”

Rade Veljanovski, Aleksandar Olenik i Miodrag Milosavljević
Rade Veljanovski, Aleksandar Olenik i Miodrag Milosavljević na tribini FP i GDF o uzbunjivačima (Foto: GDF/Dragan Banjac)

 

Uzbunjivač, zviždač, duvač u pištaljku su pojmovi koji su dosta kasno došli na ovaj naš prostor kao, uostalom, i mnogi drugi pojmovi koji imaju veze sa demokratijom, transparentnošću, ljudskim pravima, slobodom izražavanja i drugim sličnim pojmovima, jer mi u tim stvarima obično kasnimo u odnosu na svet, ali i kod nas je to konačno stiglo. U drugoj polovini prošlog veka, izraz je posebno bio korišćen u zapadnom svetu, odnosno u Sjedinjenim Američkim Državama, a početkom ovog veka pojam je posebno privukao pažnju posle afere s Edvardom Snoudenom (Edward Snowden) koji je obelodanio određene informacije iz službi u kojima je radio, a koje su bile dosta tajanstvene u SAD. Snouden je radio za Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA) i bio konsultant Državne bezbednosne agencije (NSA) i objavio je da razne službe u državi prate, prisluškuju i snimaju milione američkih građana. Na taj način je doveo u pitanje uvreženo shvatanje o toj velikoj demokratiji u današnjem svetu. Nešto kasnije, ova tematika je u globalnim razmerama izbila sa slučajem Džulijana Asanža (Julian Asange) i Vikiliksom (WikiLeaks) koji je svetskoj javnosti objavio detalje o tome kako se na neprimeren način ponašaju SAD u međunarodnim razmerama, o pogromu nad civilima u Iraku, slučaju Gvantanama, a i o velikom broju informacija vezanih za našu zemlju… rekao je profesor Rade Veljanovski otvarajući tribinu FP i GDF na temu uzbunjivači, na kojoj su još govorili programski direktor Fonda za otvoreno društvo Miodrag Milosavljević i advokat i predsednik GDF Aleksandar Olenik.

 

Šta je uzbunjivač?

Aleksandar Olenik, GDF
Aleksandar Olenik, predsednik GDF, na tribini o uzbunjivačima (Foto: GDF/Dragan Banjac)

Iznoseći zakonsko pojašnjavanje, Olenik je rekao da naš zakon odvojeno definiše šta je uzbunjivanje, a šta uzbunjivač. “Te dve stvari ću da spojim i opišem ih. Uzbunjivač je osoba, odnosno fizičko lice koje ima određene informacije koje su vezane za kršenje ljudskih prava, korupciju, za forme i procedure unutar poslodavca unutar nekog privatnog preduzeća, za ugrožavanje javnosti i bezbednosti, sve one stvari koje su bitne i protivne opštem interesu. Suština svega je da ta osoba ima ličnu hrabrost i lični integritet i da neće da ćuti, da neće da se sklanja i da ne štiti samo lični interes, nego da, rizikujući ga, ugodnosti i svoj život i položaj svoje familije i porodice, prijatelja… izlazi u javnost sa informacijama koje ima. Ili, obaveštava organe koji treba da se bave time o tome što zna. Naš zakon je prilično restriktivan u tom pogledu, a najrestriktivniji je u delu kada se javnost uzbunjuje.”

Olenik kaže da postoje tri vrste uzbunjivanja: unutrašnje, unutar neke organizacije ili preduzeća, spoljašnje, kada neko zna recimo nešto o korupciji i o tome obavesti policiju i tužilaštvo i treća grupa uzbunjivanja je uzbunjivanje javnosti. Zakon je posebno restriktivan u slučaju uzbunjivanja javnosti, koje je najbitnije u šta smo se uverili poslednjih mesec dana. Dakle, uzbunjivač je, ističe Olenik, svaki hrabar građanin koji ukazuje na korupciju i zloupotrebu – hoće, želi i ima hrabrosti da obavesti javnost.

 

Slučaj Ivana Ninića

Miodrag Milosavljević, OSF, tribina GDF
Miodrag Milosavljević na tribini o uzbunjivačima (Foto GDF/Dragan Banjac)

Miodrag Milosavljević kaže da je uzbunjivač “građanin koji je, kada vidi nepravdu i bezakonje, spreman da istupi i kaže da je stvar takva”. On tvrdi da je, ne samo kod nas, vrlo malo ljudi je spremno da prijavi korupciju, kršenje ljudskih prava i sve ono što predstavlja nepravdu. “Tek četiri odsto ljudi kod nas je spremno da to prijavi, a najčešće se prijavljuje korupcija, o čemu govori i poslednji slučaj sa ‘Krušikom’. Meni je, veli Milosavljević, u sećanju ostao slučaj Ivana Ninića, narodnog poslanika koji je sa šesnaest godina prijavio korupciju. Kao učenik srednje škole stanovao u domu “Petar Drapšin” i pošto je morao svakog meseca da daje sto dinara za abonentsku karticu postavio je pitanje – kako se troše te pare, a onda su krenule nevolje…”

Programski direkotor FzOD je naveo još jedan primer, da je Fond 2009. godine preveo i objavio knjigu inostranog autora koja generalno govori o korupciji i kršenju ljudskih prava, u kojoj samo jedan antrfile (boks) govori o zaštiti prava uzbunjivača. “Pomenuo bih još jednom Ninića koji je istrpeo sve što se na njega sručilo kada je imao samo 16 godina i ono što je mene najviše rastužilo u celoj priči jeste činjenica da mu niko nije prišao, osim poverenika za informacije od javnog značaja i Srpske radikalne stranke!?” I to je, kaže Milosavljević, tragedija našeg društva, i dok državni aparat ne počne da se bori protiv korupcije nećemo moći da se s njom izborimo. “Moramo da imamo državu koja će da se bori protiv korupcije i institucije kojima ćemo da verujemo..!”

 

Uzbunjivač po pravilu ostaje sam

Rade Veljanovski, panel, GDF
Rade Veljanovski na tribini FP i GDF o uzbunjivačima (Foto: GDF/Dragan Banjac)

Rade Veljanovski je naveo primer Petra Ilića iz Zrenjanina, radnika opštinske uprave koji je 2012. godine izneo podatak da u budžetu ove opštine nedostaje dva miliona dinara! Umesto da bude pohvaljen ili unapređen, premešten je na niže radno mesto, a na njegovo mesto postavljen  je čovek zbog koga je Ilić pokrenuo uzbunjivanje.

Da uzbunjivanja ne ostaju samo “mrtav glas” (Veljanovski) potrebna je, kaže Olenik, pomoć medija i javnosti, uz pomaganje zakona i institucija. “Svi zakoni koji se bave zaštitom uzbunjivača imaju dva smera delovanja. Prva akcija treba da bude zaštita uzbunjivača od odmazde, odmah u startu, bez proveravanja. To je prvi cilj! Drugi cilj, je akcija državnih organa da se ispita na šta uzbunjivač ukazuje. Ako ima razloga za ukazivanje uzbunjivaču prva zaštita postaje institucionalna, bolja, kvalitetnija, a oni na koje je ukazivao bivaju kažnjavani, procesuirani… Ako se na kraju tog postupka pokaže da to na što je on ukazivao nije istina, tek onda može da se uzbunjivaču ukine zaštita od odmazde i da čak bude procesuiran zbog lažnog uzbunjivanja”.

Kod nas, kaže Olenik, u više primera koji su došli do javnosti imamo suprotno reagovanje države i u startu im se ne daje nikakva zaštita, a sledeći korak je pokretanje postupka ne tamo gde je uzbunjivač ukazivao nego protiv – uzbunjivača! Primer: Imamo postupak protiv Aleksandra Obradovića, ali nemamo postupak u ‘Krušiku’. Čak ni formalno! Ali se zato protiv uzbunjivača vodi istraga i tu dolazimo do velike zloupotrebe pravosuđa, sve se drži u mraku, jer skoro mesec dana niko nije znao da li je uzbunjivač u pritvoru.

Zašto su držali mrak? Jer su znali da je jedina efikasna akcija koja može da zaštiti uzbunjivača – javnost! Da nije bilo pritiska javnosti Aleksandar Obradović bi još bio u Centralnom zatvoru ovde u Beogradu i drugačije mu se ne bi moglo pomoći bez obzira na zakon koji postoji. Dobro je da imamo zakon, apostrofira Olenik, ali ovaj zakon je imao nameru da isključi javnost, on postavlja nesrazmeran broj prepreka koje bi trebalo da se ispune u formalnom i suštinskom smislu da bi uzbunjivč dobio zaštitu. U Obradovićevom slučaju njegova odbrana je odabrala da se bavi samo Krivičnim zakonikom, odričući se Zakona odbrane o uzbunjivačima jer je ovaj vid odbrane realniji.

 

Tužilac iz Čačka i Marija Rašeta Vukosavljević

Zvanične institucije uzbunjivačima zameraju što kada nešto saznaju pre javnosti (tabloida) ne obaveštavaju instituciju u kojoj rade i državne organe. Najbolji odgovor stigao im je ovih dana od advokata Bože Prelevića koji je kazao da je kojim slučajem ono što je imao da kaže Obradović rekao državnim organima “svi dokazi bi nestali!”

Milosavljević na pitanje Veljanovskog ‘da li je tako?’ kratko odgovara sa – Da! “Kod nas građani radije korupciju prijavljuju tabloidima, u čemu ima osnova, jer građani ne veruju institucijama. Evo primera: Zamenik javnog tužioca iz Čačka naveo je najmanje dva razloga zašto neće da se bavi političkom korupcijom: ‘Prvo – meni je mala plata, a drugi je što su “hijerarhijska institucija”. Viši tužilac, kazao je Čačanin, uvek može da dođe da mi uzme predmet koji se tiče visoke političke korupcije (čak mi o tome ne ostavi pisani trag!) i onda sam ostavljen na ledini i čovek koji se zamerio lokalnoj policiji, mafijašu…’

“Seća li se neko vozova, Dragića, “Azotare”… Ništa se nije desilo! Sećate li se ministarke Marije Rašete Vukosavljević (?), upitao je Milosavljević. Na strani 153. te presude stoji ‘Pošto nemamo odštetnog zahteva Aerodroma (a direktora je postavljala ona!), šteta nije nastala!’ I ne samo da nije nastala šteta, nego su stvoreni uslovi da se u budućnosti ostvari veliki profit! Tako piše u presudi! Oni koji su podigli glas nagrabusili su. Onaj čovek koji je podigao glas u vezi s vozovima, ostao je bez posla…

 

Asanž i Srbija

Ukoliko izostanu reakcije javnosti, nema ni reakcija institucija. Vraćajući se na slučaj Asanž, Veljanovski je podsetio da je on obelodanio i mnoge podatke koji imaju veze sa Srbijom, da je na Vikiliksu objavio da je tadašnja državna sekretarka i kandidatkinja za predsednicu SAD, Hilari Klinton, lobirala po svetu da se ne dopusti da Rusija postavi veto u Ujedinjenim nacijama u vezi s odlučivanjem o Kosovu. I da SPS posle smrti patrijarha Pavla ima zaokret u svojoj politici i da novi patrijarh Irinej ima nameru “da Srbiju uvede u Evropu i u Ameriku”, nadajući se da poboljšavajući odnose sa Evropom i Amerikom može od njih da dobije dokaze da oni neće insistirati na nezavisnosti Kosova.

Asanž je objavio i to da je Rade Bulatović (šef BIA-e u to vreme, p.a.) rekao šest meseci pre formiranja nove vlade da je znao gde se skrivao Radovan Karadžić, a da o tome nikoga nije obavestio.  Ovdašnja javnost i stručne službe nisu reagovale. Olenik je mišljenja da su Internet i društvene mreže koje nisu pod kontrolom Vlade poslednja mogućnost slobode izražavanja. Ne postoji drugi način! Došli smo u situaciju da smo na suprotnoj strani od države jer je tužilaštvo najslabija karika… I zato je “Krušik” i cela vojna industrija pod kontrolom jedne partije jer se ogroman novac skreće u privatne džepove.

“Kao što mi Aleksandra Obradovića gledamo kao nekoga ko će da pomogne opšti interes, oni sa suprotne strane, (vlast) gledaju ga kao nekoga ko direktno(!) njih udara po džepu. Zato oni Obradovića koriste kao primer ostalima, da im se pošalje poruka: ako budete pričali – završićete u pritvoru!

 

Ohrabriti uzbunjivače ili ne?

“Privatno sam sklon da obeshrabrujem uzbunjivače(!), kaže Milosavljević. To mu je ostalo od “učenja” od bivšeg australijskog ombudsmana koji u toj zemlji imaju odličan sistem zaštite uzbunjivača (od promene identiteta do slanja u drugu državu), što je kod nas naezamislivo. Nemam poverenje u sud u smislu davanja efikasne zaštite uzbunjivačima i ne ohrabrujem nikoga jer mi je australijski ombudsman rekao da je život uzbunjivača i pored zaštite – usran!

“Ko će sada da zaposli Obradovića ako zna da će opet da cinkari… Imamo dovoljno informacija o korupciji u našem društvu na osnovu kojih institucije mogu da rade i nema potrebe da se ljudi koji nemaju podršku izlažu svemu tome. Milosavljević je naveo i podatak da Agencija za borbu protiv korupcije ima u svojoj nadležnosti i kontrolu političkih stranaka. “Poslednji put kada sam video podatke, Agencija je najviše prijava podnela protiv Komunističke partije Josip Broz Tito! Dakle, imamo odlične zakone, ali je problem što ih ne primenjujemo! Agencija treba da kontrološe sve stranke koje su na vlasti i da iz šešira izvuče dve stranke iz opozicije.”

Ostaje pitanje, rečeno je na tribini FP i GDF, hoće li jednog dana neka nova vlast uzbunjivaču Obradoviću ponuditi neki bolji posao.

Anonimnost uzbunjivača: da ili ne?! “Anonimnost je generalno dobra i mora da se sprovede na pravi način, da oni koji treba – da znaju, a oni koji ne treba da znaju – da nikada ne saznaju. To nas dovodi do toga da treba da imamo sistem”, kaže Olenik, “a menjanje sistema se sprovodi menjanjem politike!”

Ako politika ostane ista, sve će kod nas i dalje da bude “kobajagi” (sve ima ali ne fukncioniše). Anonimnost je dobra, kaže Olenik, ako može da ostane do kraja anonimna i da rezultate, a loša je ako se koristi za zloupotrebu i ako na kraju taj koji treba da bude anoniman ne ostane anoniman. Stanisavljević ne veruje u anonimnost u zemlji u kojoj svi “vole da cinkare”.

Dragan Banjac, Info GDF

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter