DVANAESTA TRIBINA FORUMA PISACA (FP) I GRAĐANSKOG DEMOKRATSKOG FORUMA (GDF) NA TEMU: CRKVA I NACIONALIZAM

SEKULARIZOVATI DRUŠTVO I DEPOLITIZOVATI RELIGIJU

Proces katarze na ovim prostorima još nije ni počeo. Naše politike i dalje lešinare na stradanjima i žrtvama vlastitog naroda. Crkva je glavni saučesnik. I drugi najveći kapitalista posle države. Do dana današnjeg, kaže fra Babić, mi nemamo ispravno poimanje Boga. Da li mi vjerujemo u Isusovog Boga? Do dana današnjeg mi živimo u idolatrijama (obožavanje idola, idolopoklonstvo – p.a.), jedna je kada obožavamo Boga, druga kada obožavamo naciju, religiju, svoj kapital…

Nacija i nacionalizam su mnogo mlađi od crkve, ali su njena omiljena mezimčad. Kako nešto tako univerzalno može toliko da robuje nečemu što je toliko lokalno? Da li je hrišćanstvo, nasuprot izvornoj poruci, postalo totalitarno? Jugoslovenski nacionalizmi nikada ne bi bili tako razorni da im religijske zajednice nisu davale tako bezrezervnu podršku, manipulišući masama.

Nenad Prokić, Ljubivoje Stojanović i Mile Babić na tribini Foruma pisaca i GDF o religiji i nacionalizmu (Foto: GDF)

 

Proces katarze na ovim prostorima na ovim prostorima još nije ni počeo. Naše politike i dalje lešinarena na stradanjima i žrtvama vlastitog naroda. Crkva je glavni saučesnik. I drugi najveći kapitalista nakon države. Zašto je crkva poistovetila veroispovest i naciju? Zašto daje podršku etnonacionalnim politikama, zašto podgreva političke manipulacije tobožnjom ugroženošću? Kakva je to besprincipijelna koalicija crkve i politike? Zašto religijske zajednice u savremenom svetu zapadaju u dogmatizovano i institucionalizovano varvarstvo? Zašto je crkva uvek mnogo bolja kad je manjinska nego kad je većinska?

 

Religija bez Boga

Nenad Prokić, panel
Nenad Prokić na tribini Foruma pisaca i GDF o religiji i nacionalizmu (Foto: GDF)

Da li zato što nacionalizam u stvarnom smislu živi među običnim ljudima, onim ljudima koji sa lakoćom ubijaju, kolju, siluju i maltretiraju dojučerašnje prijatelje i susede? Dakle, u primitivnim, zatvorenim i isključivim identitetima! Da li živimo u vremenu religije bez Boga, u vreme nekakve sopstvene nacionalne religije iz koje proizilazi pojedinačno i kolektivno zlo? Previše religije, a premalo vere. Krst ispod retrovizora u autu je sasvim dovoljan, vera se danas estradizuje, pojeftinjuje i banalizuje. Očigledno da je i sama religija ambivalentna, ona može ljude da oplemenjuje, ali i da im pruži alibi za zlo. Zašto vlast u sekularnim državama danas daje crkvi ogromne privilegije i novac?

Bog se nije objavio, niti se ekskluzivno objavljuje Hrvatima, Srbima, Bošnjacima i uopšte pojedinačnim narodima, on se objavljuje celom svetu i svim narodima. Problem sakralnog nacionalizma je u sukobu sa sopstvenom savešću. Kakve su razlike u stidu, bez kojeg nema morala, između komunizma i nacionalizma na jugoslovenskom prostoru? Ko je bio u stanju da se manje stidi? Komunisti ili nacionalisti?

Kako uopšte hrišćani mogu da propovedaju ljubav, ako nisu među sobom pomireni? Da li je hrišćanstvo već odavno postalo imperijalna, osvajačka i politička religija, da li je crkva danas samo institucija koja se rukovodi politikom moći? Ovako je profesor FDU i dramski pisac Nenad Prokić najavio dvanaestu tribinu Foruma pisaca i Građanskog demokratskog foruma na temu “Crkva i nacionalizam”.

 

Franjevci već trinaest vekova verni Bogu i Bosni

Predstavljajući učesnike, dva doktora teologije, dvojicu nesvakidašnjih verskih službenika i vrhunskih intelektualaca (kakvi toliko nedostaju u današnjem svetu), Prokić je rekao da fra Mile Babić dolazi iz Sarajeva, gde je profesor na Franjevačkoj teologiji, da je diplomirao književnost, a doktorirao filozofiju i teologiju. “Franjevci Bosne Srebrene, vjerni Bogu i vjerni Bosni još od 13. stoleća, kada su baš u Srebrenici izgradili svoj prvi samostan i otud naziv Bosna Srebrena, Bosna Argentina. Neki od njih su bili, a i danas su najprogresivnija i sasvim izuzetna grupa na našim prostorima. Nema puno onih čije bi se javno delovanje moglo uporediti sa njihovim, pogotovo kada je reč o vladajućoj nacionalističkoj paradigmi.

Protojerej Ljubivoje Stojanović, profesor na beogradskom, niškom i sarajevskom univerzitetu. Trenutno predaje u Foči, Vršcu i u Beogradu. Bio je samostalni savetnik pri Ministarstvu vera i predsednik komisije Vlade republike Srbije za versko obrazovanje . Bibliotekar i duhovnik u crkvi Ružici na Kalemegdanu…

“Mile, Ljubo, kakvi ste to vi savremeni verski službenici na Balkanu kada vas nacionalisti ne vole? Mile, kako bi prošao apostol Pavle danas na Balkanu? Da li si ti Ljubo srpski pop ili si pravoslavni sveštenik? Da li su religije danas tanke, ispražnjene od svog sadržaja, kada se vode nacionalnim i ekonomskim interesima? Nadahnuti Prokić potom je citirao filozofa Andriju Krešića (“S vremena na vreme kao da crkvu naprasno spopadne jaka nekrofilija: otkopavaju se masovne grobnice, otvaraju jame-kosturnice, hodočašća na javna gubilišta, licitira se brojem naših i njihovih stradalnika. To nije intimnost pijeteta, to više nije ‘svijetlost svijeta i sol zemlje’, već je više huškanje na rat”) i istakao da se Hercegovačka franjevačka provincija nikad nije ogradila od ideologije Herceg Bosne”.

 

Stefan prvomučenik i blaženi fra Anđeo Zvizdović

“Banja Luka, od Pavelića predviđena za glavni grad NDH (Nezavisne države Hrvatske – p.a.) danas je skoro bez Hrvata. Rođendan Republike Srpske je krsna slava Stefana Prvomučnika, prvog hrišćanskog mučenika, a ta republika koja, eto, ima slavu, nikad se nije ogradila od zločina, kao što to nije učinila ni pravoslavna crkva, i na taj način i zloupotrebljava Stefana. Gde je lična empatija za druge? Srbija i Hrvatska su crkvene države i državne crkve”.

Da se, istakao ja Prokić, blaženi fra Anđeo Zvizdović, upravnik bosanske franjevačke kustodije iz 15. veka, nije dogovorio sa Mehmedom II Osvajačem, danas ne samo da ne bi bilo franjevaca u Bosni, nego ne bi bilo ni Hrvata. Prokić pita zašto Zvizdovića danas nacionalistički krugovi u Hercegovini smatraju kvislingom i zašto hrvatski nacionalisti i danas mrze dogovor star više vekova koji im je, uostalom, obezbedio postojanje. I kako to da je danas Katolička (univerzalna) crkva u Hrvatskoj u potpunosti nacionalizovana i pitanje je koliko je katolička uopšte? A i koliko je Crkva, (zajednica vernika, svedoka)?

Crkvena vlast koristi različite mehanizme kako bi održala nekakvo navodno jedinstvo. To se sve završava onda u jednoumljukoje podržava kult trenutnog vođe. Otužnu i beslovesnu ceremoniju dodeljivanja ordena predsedniku (Aleksandru) Vučiću smo gledali onomad.

 

Još nemamo ispravnog poimanja Boga

Fra Mile Babić
Fra Mile Babić na tribini o religiji i nacionalizmu (Foto: GDF)

Fra Mile Babić je najpre pomenuo istraživanje povijesničara Ive Banca (“Kršćanstvo u modernom vremenu”), gde se kaže da se kršćanstvo kao jedna religija “prvi put dijeli 1517. godine na dvije konfesije, vode ratove koji vodi religijskom čišćenju, konfesijskom čišćenju i iz tih konfesija nastaju nacije koje preuzimaju ulogu religije”. Razumijem, kaže, crkvu što nije prihvatila komunizam koji je u svom programu imao da religije nema, da Boga nema i da postoji samo tzv. naučni ateizam. Boga nema, popove treba pobiti, i pobili su ih, u Rusiji i kod nas, a onda je prihvatila još goru stvar – nacionalizam koji je, tvrdi Banac, ušao u srce same religije, što znači izdaju religije.

Do dana današnjeg, kaže fra Babić, mi nemamo ispravno poimanje Boga. Da li mi vjerujemo u Isusovog boga? Do dana današnjeg mi živimo u idolatrijama (obožavanje idola, idolopoklonstvo – p.a.), jedna je kada obožavamo Boga, druga kada obožavamo naciju, religiju, svoj kapital…

“Mi smo danas poimanje Boga dogmatizirali i načelno smo, cijelo čovječanstvo daleko od toga da ima neka tajna koja nas nadilazi, koja nam izmiče. Ako ti Boga, kao što kaže Hegel, možeš da obuhvatiš svojom mišlju onda on nije Bog. Mi mislimo da sve ono što osvojimo – da valja! Konačno, nismo osvojili da postoji!

 

Verovati znači biti odgovoran

Protojerej Stojanović polazi od Džonatana Svifta (“Imamo dovoljno vere da se mrzimo a malo da se volimo), opominjujućih reči za sve nas i ta opasnost, kako reče fra Mile, od jednog novog mnogoboštva. Mi iz 90-ih godina nosimo nasledstvo nacionalnog Boga i previđamo da sva naša imena kojima Boga oslovljavamo su nedovoljna d ga opišemo. Mnogo je bolje da svi koji veruju, kaže Stojanović, imaju polaznu tačku: Bog je jedan i naša imena koja mu dajemo ona opisuju nas a ne Boga. I naša himna, Bože pravde ne govori o Bogu nego o nama i zadatak teološke misije je da uveri čoveka da verovati znači biti odgovoran.

Protojerej Ljubivoje Stojanović na tribini Foruma pisaca i GDF o religiji i nacionalizmu (Foto: GDF)

“Dugo sam tragao za pravom definicijom vere, a ne da odmah definišemo Boga. U biblijskim sadržajima vera je tvrdo čekanje, nedokazivo znanje… i odgovorio mi je Franc Kafka u knjizi ‘O grehu i patnji, nadi i istinitom putu’ gde se kaže: Verovati znači osloboditi se, osloboditi u sebi ono neuništivo. Ili, tačnije – osloboditi sebe, ili još tačnije – biti neuništiv, ili najtačnije – biti! Kakvi smo mi ljudi kao vernici, jesmo li spremni na preumnjenje, preobražaj? Na kraju, svi traže svoje, niko neće ono što je Hristovo. E, tu je problem, nećemo ono što je Hristovo a zovemo se hrišćani. A Hristos je spasitelj za nas hrišćane i ne možemo da namećemo drugima ono u šta mi verujemo, ali treba da svedočimo i budemo spremni da nosimo svoje razlike. Problem su neostvareni vernici. Prvi neostvareni vernik Kain ubija brata Avelja i psiholozi se bave tim Kainovim kompleksom, koji vlada i u porodičnim odnosima, u društvu, međunacionalnim odnosima. Svi imamo Kaina u sebi i što pre spoznamo taj kompleks ima nade da se promenimo nabolje. Apostol Pavle najbolji je pokazatelj preobražaja, nikad se nije odrekao svoga naroda ali je i sebi i njima jasno stavio do znanja da nije dobro da bilo ko nekoga mrzi. Doći će vreme da će svaki koji nas ubije misliti da Bogu služi. To je problem i zadatak nas, teološke i društvene misli, da shvatimo da Bog nije vrhunski dželat koga se plašimo. Pogledajte običnog čoveka koji, bez obzira na stepen obrazovanja, ne zna ništa o Bogu, koji kaže: Ne smem da učinim ništa, imam decu! Znači, Bog je arhimafijaš!

 

Obrat moguć samo iz slobode

 Babić apostrofira da smo danas religije pretvorili u kolektivizme, što je “negacija religije”. Primarno je primat pojedinca, jer “pojedinac se može obratiti, da čovjek najprije mijenja sebe i kako mi kažemo, kako je to Isus radio, omogućuje svima da iz slobode naprave obrat. Znači, obrat je moguć samo iz slobode, a ne iz straha ili prinude. Vjera se ne može iznuditi. Svi veliki ljudi (Jaspers…) koji su  tome pisali: kad se pojavi indivuduum – pojavi se univerzalna religija, Bog koji je za sve, jedan!”

Mi smo, veli Babić, božji neprijatelji jer smo grešnici! I Bog bezuvjetno voli svoje neprijatelje, to je ta prava ljubav. Čovjek treba najprije da se kaje za svoje grijehe, a kako Bog voli svoje neprijatelje i mi smo dužni da volimo svoje neprijatelje i nema drugog puta! Odnos prema drugom mora da bude najprije pogled na njegovu patnju. Šta smo zaboravili, i šta znači kršćanin? Kršćanin je onaj koji živi onako kako je Isus živio i umire onako je on umirao. I kao što se Isus odrekao svake moći i mi se kao crkva, kao cjelina, i kao pojedinci moramo odreći svake moći. Ako želimo da budemo vjedostojni. Danas, međutim, svi volimo moć! Prva moć je materijalna, druga politička, a treća je taština, slava. Franjevac je otkrio da se još kao student zaljubio u Latinku Perović i Savku Dapčević, Em su bile lijepe, em su Titu rekle ne!

Latinka kaže: ‘Ruske ideje i srpske replike! Imali smo, kaže ona, državni socijalizam koji je institucionalizovao naše patnje i ideje. Imamo: zatvorenost, kult ličnosti, kolektivizam i egalitarizam’. Nema slobode pojedinca, sa slobodom pojedinca počinje demokracija”. Još “purizam doktrine”, čistoća nauke, a kako ćeš da živiš…

Protojerej Stojanović vidi problem u tome kada čovek prestane da bude bogotražitelj. Čovek ne želi da razume bogotraženje i on ide u obožavanje, a suština je da čovek u sebi probudi bogotražitelja koji je večito na putu i nikada neće stići do stadijuma da kaže: E sad mogu drugima da solim pamet, da im bilo šta nameće. I zato je važno da se u prvi plan stavi traganje za istinom i dijalog. Slažemo se da se ne slažemo, ali se ne mrzimo zbog toga. Ali, to su samo dobre pretpostavke, dok u životu imamo: Koga je moliti nije ga srditi, moja kućica – moja slobodica…

 

Svi govore samo o svojim žrtvama

“Samo čovjek koji je svjestan svog neznanja”, ističe fra Mile, “on će učiti. Oni koji ništa nisu učili – sve znaju! I kod Isusa koji je svjestan svojih grijeha, svojih mana, on će se otvoriti prema savršenijem, prema boljem. Naš moderni barbarizam: papa Franjo i afrički imam sreli su se i potpisali deklaraciju o ljudskom bratstvu. Oni tvrde ono što i mi, da smo mi vjernici braća i sestre i nema patnje bilo kog stvorenja koja mene ne pogađa. Ako ti ne poštuješ tuđu patnju ti nisi kulturno biće, ti si barbarin. To je danas kod nas masovna pojava, svi pišu o svojim žrtvama i ne smiješ pomenuti tuđu patnju.

“Jedni umanjuju, a drugi preuveličavaju broj žrtava. Često slušamo koliko je žrtava bilo, recimo u Jasenovcu i svi lažu kako stignu. Da nije bilo blaženog fra Zvizdovića ne bi bilo ni uva hrvatskog u Bosni i sve do Zagreba, ni Nina Raspudića koji me je nazvao dajdžom… Isus je preobratio svaku vlast a jedino nije mogao da preobrati svetu vlast, to je ova koja obožava sebe. Propast nama dolazi iznutra, od naših, našega zla, našega raka”.

Treba li sekularizovati društvo i depolitizovati religiju, pitao je Prokić goste tribine. “Sekularizam je odlična šansa da se vratimo svom poslu, on nije nešto što progoni nego vodi odgovornosti, jer nismo pokazali rezultate, kaže Stojanović i citira don Branka Zbutegu: ‘Jedan je Bog a milioni žrtava. Zbunjujuće i za samoga Boga’. Verske istine ne mogu biti društvene norme i vernik i građanin u meni treba da se pomire. Antikomunizam, sektaštvo i nacionalizam su najveći problem, to sam govorio i 90-ih godina kada su me proglašavali za anacionalnog teologa.

 

O Nikolaju Velimiroviću

Na veoma posećenoj tribini kao da su svi (osim govornika) jedva čekali pitanja. Prvi se javio pisac Filip David koji je Stojanoviću postavio pitanje, unapred sumnjajući da će da dobije odgovor. Isto je pitanje svojevremeno postavljao i Vladeti Jerotiću i Radovanu Bigoviću, a tiče se Nikolaja Velimirovića. “Ne samo zato što je 1935. godine rekao da je samo Adolf Hitler na pravi način razumeo učenje sv. Save, nego što je Nikolaj postao vertikala SPC i neko od koga treba puno učiti, a ono što se može naći u nekim njegovim knjigama kao što su ‘Kroz tamnički prozor’ su citati u kojima se najlošije govori o civilizaciji, da je kultura mulj, blato, da u Evropi nisu ljudi nego dvonoge zveri, da su Jevreji i njihov otac đavo, da su smislili sve novotarije, od kapitalizma do socijalizma…”

Odgvarajući Davidu, Stojanović je najpre rekao da svetost nije isto što i bezgrešnost. “Sveci su u svojim biografijama imali i propusta i promašaja”, kaže protojerej, priznajući da je pomalo subjektivan prema Nikolaju.  “Mnogo stvari je dopisivano i mislim da je on ‘Kroz tamnički prozor’ uopštavao  Evropu i Hitlera. On je bio više proamerički i imao je dilemu: Srbija i Amerika. Ne idealizujem, ali mislim da bi trebalo snage da se to njegovo delo pročita i vidi šta su ljudi dopisivali, izdavači… U svakom slučaju, to ne bogotvorim svece i nijednog sveca ne treba imitirati”.

Zoran Perković, otpravnik poslova u ambasadi BiH u Beogradu upitao je – kako se suprotstaviti estradizaciji religije, navodeći primer da je sveštenik dolazio na otvaranje kladionice i da se danas na groblja u BiH nose sveće za hrvatskim grbom.  “Imamo danas tri negacije religije”, kaže fra Mile, “nacionalizacija, komercijalizacije religije i estradizacija. Danas ljudi obožavaju novac!”

Dragan Banjac, Info GDF

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter