OSAMNAESTA TRIBINA FORUMA PISACA (FP) I GRAĐANSKOG DEMOKRATSKOG FORUMA (GDF) NA TEMU: JUTUTUNSKA JUHAHAHA, HUMOR I SATIRA U ZEMLJI SRBIJICI

VEK I PO OD STERIJE DO BASARE

Kod Milovana Glišića i drugih naših satiričara narod je uvek nevin i jedino je Sterija postavio da je narod, zapravo, lakoveran i da ne može da bude odgovoran za svoju sudbinu nego da su uvek krive elite koje ga negde zavedu, kaže Tomislav Marković

Nakon uglavnom ozbiljnih i teških tema FP i GDF su se ove subote odlučili za samo uslovno rečeno “neozbiljnu” i naoko laku temu – humor i satiru. Gosti, tri pisca: Svetislav Basara, Predrag Čudić i Tomislav Marković, koji i dalje “predu” tu nit, koju je, kako je rekao Basara, uspostavio Jovan Sterija Popović još sredinom XIX veka, u Rodoljupcima, “koji su majka srpske satire”.

Moderator tribine, profesor FDU Nenad Prokić je iščitao Zmajevu Jututunsku juhahahu, potom pesmu Naši dani Vladislava Petkovića Disa i pomenuo Beranžea, lika iz Joneskove drame Ubica bez plate. “U drugom činu Beranže nailazi na politički miting koji vodi Majka Pip, ogromna ženetina koja će malog Beranžea podsetiti na njegovu kućepaziteljku. Majka Pip, čuvarka javnih gusaka (tipično za Joneskovu političku i polemičku opredeljenost), obećava da će sve promeniti… Da bi se sve promenilo, ne treba ništa menjati. Menjaju se imena, ne menjaju se stvari… Mi ćemo usavršiti laganje. Mi ćemo otuđiti čovečanstvo. Da bi se otuđilo čovečanstvo treba otuđiti svakog čoveka ponaosob… i imaćete narodnu supu”, nakon čega iz mase sledi: Imaćemo narodnu supu i guske Majke Pip. Ona na to kaže: “Mi nećemo više proganjati, ali ćemo kažnjavati i izvršavati pravdu. Mi ne porobljavamo narode, mi ih okupiramo da bismo ih oslobodili. Mi nećemo eksploatisati ljude, mi ćemo ih naterati da proizvode. Prisilni rad će se zvati dobrovoljni rad. Rat će se zvati mir i sve će se promeniti, zahvaljujući meni i mojim guskama”.

 

Dvorski pisci i pesnici

Nenad Prokić, Tribina, GDF, Forum pisaca
Nenad Prokić na tribini o humoru i satiri FP i GDF (Foto: GDF)

Tit Livije, kaže Prokić, opisuje satiru kao drevnu predstavu, koju su prvi put priređivali da bi se umilostivili bogovi tokom epidemije kuge. Ove dramske satire s jedne strane su uticale na razvitak rimske komedije, a s druge strane iz njih se razvila poludramska “satira”, opis piščevog ličnog stava, duhovit, podrugljiv ili moralizatorski osvrt na savremene društvene ili književne teme, usmeren na ljudske mane. Prokić je podsetio da i danas takođe živi jedna druga tradicija, takozvana kontrolisana književnost. “To su pesnici bliski dvoru. Političkom pritisku nije, naravno, odolela ni istoriografija Republike, pa se po Augustovom naređenju idealizovana prošlost čitala naglas u Senatu, dok se istovremeno po senatskoj odluci spaljuju dela nekih rimskih istoričara”.

“Rodoljupci” su majka srpske satire i pre toga je nema u našoj književnosti. I posle toga je zadugo nema i morali smo da čekamo kraj XX veka, kazao je na početku Svetislav Basara i istakao da je Sterija “opravdano zaveštao da se “Rodoljupci” objave tek pedeset godina posle piščeve smrti jer bi mu zasigurno Srbi raskopali grob, a čudi me da nisu i posle toga. U “Rodoljupcima” je sažeta celokupna problematika srpskog društva, viđena iz satiričnog ugla, i nevolja je što se od tada ništa, ama baš ništa, nije promenilo niti će se, kako stvari stoje, u dogledno vreme promeniti. To je jedna fleksibilnost Srba koja ih navodi da elegantno sa Save Kovačevića pređu na sv. Savu, i da se potpuno zaboravi da je nekada Sava Kovačević postojao, proglasi se da je bio “rasrbljivač”, što opet otvara mogućnost da posle sv. Save bude neki Sava Damjanov, neka kultna figura oko koje će se Srbi okupljati tobož. Satira? Samo površinski sloj je posao i da bi se to ozbiljno istražilo trebalo bi da se nekoliko naučnih disciplina najozbiljnije time pozabavi, počevši od istorije (koja u zadnje vreme kleči u blizini žena, a ne muškaraca!), i da skida veo po veo mistifikacije. Satira treba da slika stanje na terenu!

 

Narod je nevin, elite ga zavode

Tomislav Marković, pisac, tribina
Tomislav Marković na tribini o satiri (Foto: GDF)

Novinar i pisac Tomislav Marković navodi da J. J. Zmaj ima razne satirične pesme i navodi onu u kojoj piše o Dušanovim potomcima, “koji su izneverili svoje poslanje i svoje zaveštanje pa se ponašaju kao zapadnjaci i onda neće moći da se podsete ko su”. Marković pominje i esej Stanislava Vinavera, koji je iščitao na Kolarcu 1924. godine u kojem je napravio mali pregled srpske satire i, što je zanimljivo, krenuo je od Njegoša s onom epizodom iz Gorskog vijenca kada se vojvoda Draško vraća iz Venecije i podsmeva se venecijanskoj kulturi, iz perspektive naše, gorštačke, zdrave kulture koja nije zaražena tim zapadnjaštvom. “Kod Milovana Glišića i drugih naših satiričara narod je uvek nevin i jedino je Sterija postavio da je narod, zapravo, lakoveran i da ne može da bude odgovoran za svoju sudbinu nego da su uvek krive elite koje ga negde zavedu. Kod Nikolaja Gogolja je to drugačije, on kaže da je činovništvo pokvareno, potom da je narod pokvaren i da je sva Rusija pokvarena i da je čitav poredak u svetu pokvaren, da je sva vaseljena pokvarena i da ni sa Bogom nešto nije u redu”.

Ono što je mnoge iznenadilo (ali ne i njegove poznavaoce), Marković je rekao da niko od naših satiričara “nije dovodio u pitanje srpski nacionalni program”, oslobađanje Kosova, proširenje države i svi ti naši veliki pisci iz XIX veka sami su sebi napravili medveđu uslugu, nacionalni program nije dovodio u pitanje i da se niko nije osvrtao na taj deo, što je ostalo i dan-danas.

 

Čudić: Stvarnost nas tera na angažman

Predrag Čudić, pisac, na tribini o satiri
Predrag Čudić na tribini o satiri (Foto: GDF)

Čudiću, u našem malom kafanskom društvu važiš za cinika. Jesi li cinik zato što si satiričar, ili si satiričar zato što si cinik, upitao je Prokić Predraga Čudića. “To što važim za cinika je zato što nisam otkrio dugi deo mog JA, što bi se reklo. Ja sam vrlo sentimentalan čovek i vrlo sam osetljiv, i osećajnost je najvažnija stvar u životu ovog tipa koji živim. Ali, ima nekih trenutaka kada vas stvarnost tera na angažman, da ne možete da trpite nešto ako niste angažovani. U tom smislu uvek sam imao problema, počev od svog prvog romana (sa tužilaštvima, zabranama…) zato što sam socijalizam prikazivao kao propalo društvo, kako je tužilac (Jeremija Jerinić) kazao, da studentski život posmatram sa najcrnje tačke… Tada sam iz ’68-me izašao rezigniran i kad su izbile demonstracije pisali smo pismeni diplomski rad, a posle demonstracija smo polagali usmeni. Studirao sam svetsku književnost, jedan zaludan fakultet koji ničemu nije služio, osim da budete golja koji čita knjige. Čudić je iščitao Našu pesmu: Vi ste nas u periodu od do sa manjim prekidima/međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj/vi ste nas temeljno i sistematski… Pesma je bila povod za povlačenja Književnih novina iz prodaje 1976. godine…

 

Basara: Svi se prave ludi

Svtislav Basara na tribini o humoru i satiri
Svtislav Basara na tribini o humoru i satiri (Foto: GDF)

O tome kako osećaju našu gorku stvarnost pišući satiru, Basara kaže da ga “sve češće boli uvo”, uz opasku da nije baš da nije preosetljiv na sve što se zbiva, ali ovo što se zbiva logična je posledica stopedesetogodišnjih radnji da se odvede do stanja kakvo jeste. “Ovi iz Prve Srbije, koji navodno osećaju bol u tome vide veličinu dostojanstva Srbije (nije li Dobrica Ćosić rekao, između mnoštva gluposti koje je izvalio, da je siromaštvo naša prednost, i dobio ovacije. Poslednju godinu ili dve je izjavio da mi ‘možemo i ono što ne možemo’ i dobio ovacije. Nije on bio dvorski pisac, neko ko je postavljen od strane vladajuće garniture da pseudo-umetnički artikuliše njihov svetonazor, ne on je bio neko ko je imao veći uticaj nego politički aparat, imao je svoje sledbenike, ima ih i dan-danas. Ova Druga Srbija misli da je ovo što se događa posledica nekakve nepravde, a ja neprestano govorim da je to posledica njihovog nečinjenja i pribegavanja drugom obliku samoviktimizacije. To vide svi, samo se većina prave ludi, da niko ne pokazuje nikakvu nameru da bilo šta uradi da se ovakvo stanje promeni… Nije mi pravo, ali ni izbliza nisam tako ni tužan ni pogođen kao što je to bilo pre dvadeset godina, recimo.

Tomislav Marković akcentuje da se kod nas “dvor približio piscima, a ne obrnuto” i kaže da je Slobodan Milošević nacionalizam koji je dolazio iz intelektualnih krugova prihvatio kao sopstveni program. Dobrica Ćosić je bio dvorski pisac u mladosti, bio nekakav disident pa je onda dvor došao njemu na noge. Potom je Marković iščitao (svoju) “Himnu naprednjaka i radikala i svih onih koji podržavaju litije” (Napred u zlo/u krv i tlo…Napred u glad/ zalud je rad/…napred u smrt/stameni krst/u rajski vrt/pij krv na crt/… U sukob nov…)

“Naš režim je pobio sto hiljada ljudi u Bosni, raselio dva miliona ljudi, ubijao što god je stigao po okolini i po ovim događajima u Crnoj Gori vidimo da bi opet ako bi moglo i da se taj posao nekako završi. Treba se prvo obračunati sa tom strukturom koja je dovela do sukoba i ratova pa onda da razmišljamo o nečemu. Mi to nismo uradili, Zoran Đinđić je pokušao da to uradi ali je onda streljan i dve je otišlo dođavola. Previše su duboki ti problemi da bismo ih tako lako rešili” kaže Marković.

 

Oguglam, bre!

Postoji li “krvožedna naslada u obračunavanjima sa ovakvim izvitoperenjima, pogotovo ako se svaki dan to radi” upitao je Prokić Svetislava Basaru. “Oguglam, bre!”, kaže Basara. “To nije književnost u pravom smislu i čeprkajući po basnoslovnoj deponiji gluposti čovek na izvestan način ostavi inteligenciju, nije to nikakav napor. Kako možeš svaki dan da pišeš? A kako lekar može svakog dana da operiše?! Nikad više od pet sati dnevno ne radim, posle toga koncentracija pada. Ovo moje je blisko hirurgiji, naročito ratnoj hirurgiji.

 

Ovaj narod je – nikakav narod

Predrag Čudić je iščitao svoju pesmu o “ovom narodu”. (Ovaj narod je lud/ovaj narod je nebeski/ovaj narod ne veruje ni u šta/ovaj narod pamti svoje svetinje/ovaj narod je sabran narod/dva Srbina tri politike… Samo sloga Srbina spasava/nedajbože da se Srbi slože/ovaj narod je lopov do lopova/ovaj narod je naivan/ovaj narod strance dočekuje hlebom o solju/ovaj narod kaže neka svoga i u gori vuka/ovaj narod kaže: brat je mio koje vere bio/ovaj narod kaže: Latini su stare varalice/ovaj narod kaže: teško svuda svojem bez svojega/ovaj narod kaže: veru za večeru/ovaj narod kaže: ti ne drži veru u Turčina/ovaj narod je glup/ovaj narod izvozi pamet/ovom narodu se događa odliv mozgova/ovaj narod je nepismen/ovaj narod je prostački/ovaj narod je proza/ovaj narod je farsa/ovaj narod je komedija/ovaj narod je tragedija/ovaj narod je lutka igra/ovaj narod je tragikomedija/ovaj narod je melodrama/ovaj narod je skovan s pevanjem i pucanjem/ovaj narod je zagonetka/ ovaj narod je pesma/ovaj narod je tužbalica/ovaj narod je himna/ovaj narod je kalambur/ovaj narod je prirodno otmen narod/ovaj narod ima kičmu/ovaj narod je rajetinski narod/ovaj narod ne zna gde živi/ovaj narod je svoj na svome/ovaj narod ima budućnost/ovaj narod je prirodno mudar/ovaj je narod prostački narod/ovaj narod je gubitnički narod/ovaj narod je pobedio u miru, gubio u ratu/ovaj narod gubio u miru, pobedio u ratu/ovaj narod ume da podnosi poraze/ovaj narod ume da podnosi pobede/ovaj narod ne razlikuje pobede od poraza/ovaj narod je mučenički narod/ovaj narod je siledžijski narod/ovaj narod je prognanik/ovaj narod je vekovnih ognjišta/ovaj narod je prezren/ovaj narod je poštovan svuda u svetu/ovaj narod je uplašen/ovaj narod je neustrašiv/ovaj narod je drogiran/ovaj narod je prezren/ovaj narod je narod golotrba/ovaj narod je narod sladokusaca/ovaj narod jede iz kontejnera/ovaj narod je izgubio Kosovo/ovaj narod je zauzeo Kanadu/ovaj narod je priteran iz Hrvatske/ovaj narod je naselio Australiju/ovaj narod je svakakav narod/ovaj narod je nikakav narod/takav je ovaj narod!

Na kraju je Marković pročitao nekoliko članova iz njegove verzije Ustava Srbije, iz knjige “Velika Srbija za male ljude”: “Republika Srbija je država svih Srba i svih građana Srbije koji se osećaju kao Srbi, zasnovana na pravu jačeg i društvenoj nepravdi…”Republika Srbija ima zastavu i grb kji spadaju u njena najveća prirodna bogatstva”… “Teritorija Republike Srbije je jedinstvena neostvarena i sklona proširenju na susedne države”, “Glavni grad RS je masovna grobnica po izboru”, “U RS su u upotrebi su jezik mržnje i ćirilično pismo zaborava”, “Upotreba drugih jezika i pisama dozvoljena je između četiri zida od kojih bar tri imaju uši”, Republika Srbija je sveta zemlja, Crkva i verske zajednice su odvojene od države sa izuzetkom SPC koja ispunjava svaku poru nacionalnog i državnog bića”.

 

Dragan Banjac

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter