Da li je demokratska javnost imala u vidu sve aspekte proteklih izbora

Bojkot cementirao Vučićevu vlast

Rezultati izbora se znaju, ponašanje političkih aktera takođe, ali to ni izdaleka ne znači da nam je sve u vezi izborne utakmice poznato i sasvim jasno, a pogotovo da se već u ovom trenutku mogu nazreti sve posledice, ali i pravi uzroci, onoga što se dogodilo

Piše: Rade Veljanovski, list Danas

Izbori su održani u okolnostima produžene pandemije pa su već po tome bili problematični, izborni uslovi nisu bili fer i demokratski, sa čime se inače srećemo već  trideset godina, vlast se koristila pritiscima, ucenama i ostalim nedozvoljenim postupcima da bi produžila svoje trajanje, opozicija je bila usitnjena i smušena. I ovoga puta su neke stranke, koalicije, liste, na brzinu i niodkuda nastajale, na mnogima se videla istrošenost i bezidejnost, neki bi teško objasnili kako su došli do novca i potpisa da bi predali listu.

Ali sve je to ništa prema licemerno blasfemičnom odnosu bojkotaša prema onima koji su smatrali da se Vučiću treba odupreti na izborima. Sa bezbedne distance, sami sebi dajući status ekskluzivnih posmatrača, kritičara i presuditelja oni koji su se opredelili i navijali za bojkot, izgleda nikada neće biti u stanju da se suoče sa činjenicom da su oni, a ne Vučićeva vlast, loši izborni uslovi, trkači za cenzusom ili obični glasači, najviše doprinelii tragičnom izbornom ishodu.

U domen socijalne patologije spada slavodobitno likovanje zagovornika bojkota koji iz dana u dan ponavljaju, valjda da bi i sebe ubedili, da je bojkot uspeo! To što u Narodnoj skupštini Srbije nema opozicje i što Vučić ima dvotrećinsku većinu, a zapravo stopostotnu vlast, i što su sve lokalne samouprave njegove, to je uspeh!? Bravo gospodo bojkotaši, evo vam odlične prilike da uđete u istoriju. Inače, ta logika – što gore to bolje, zabeležana je u prošlosti, ali nikad kao doprinos demokratiji i progresu.

O procentima izlaznosti, cenzusima i ostalim numeričkim pokazateljima nema smisla raspravljati. Samo i tu postoji nelogičnost: zašto oni koji su navijali za bojkot i koji su proglasili svoju pobedu, dovođenjem u pitanje izlaznosti na izborima žele da podriju svoj uspeh? Uostalom neke od podataka i procenata ćemo manje-više znati, ali nikada nećemo tačno utvrditi koliko je ljudi manipulativnom propagandom bojkota odvraćeno od izjašnjavanja protiv Vučića, čime je zacementirana njegova vlast.

Neuko lamentiranje nad malim procentima osvojenih glasova pojedinih izbornih takmaca, prenebregava činjenicu da je to u velikoj meri direktna posledica bojkota. Pozivali ste ljude da ne izađu na izbore, a sada se zlurado podsmevate onima koji su se usudili da izađu na poprište izbora i to smatrate uspehom. Mnoge liste od onih koje nisu dale nove poslanike nisu to ni zaslužile, to je tačno, ali opet ostaje pitanje da li je neuspeh nekih od njih, rezultat nesposobnosti podnosilaca ili konformističkog prihvatanja zavodljive obmane bojkota.

Izborni epilog se zna, mnogo toga je ogoljeno i demaskirano. Kako stoje stvari sa zagovornicima bojkota? Zašto toliki analitičari, novinari istraživači, mediji, zainteresovani građani, nisu bili spremni da postave pitanje i da se suoče sa pravim razlozima zbog kojih je jedna politička grupacija predlagala bojkot. Niko se nije usudio da postavi pitanje „zašto kažeš bojkot, a misliš na zamrznuti konflikt?“, iako je nekoliko lidera Saveza za Srbiju izjavilo da oni ne žele da budu u institucijama sistema kada se bude rešavalo pitanje Kosova. Čak je i u nemuštom potpuno nekreativnom spotu, koji se pred izbore pojavio na televiziji N1, tek u trećoj verziji doduše, jedna devojka neubedljivo izgovorila razlog zašto ne treba ići na izbore: „Zato što im svojim glasanjem ne damo dozvolu da krše Ustav i priznaju Kosovo“. Bojkotom su upravo postigli to: dali su mogućnost vlastima da menjaju ustav po svojoj volji!

Na stranu to što je, nažalost, televizija N1 time dala razlog REM-u da joj opravdano zabrani emitovanje spota i što se nije moglo znati ko iza spota stoji, jer naručioci nisu bili identifikovani, ali kako toliko posvećenih stručnjaka, medija, predstavnika civilnog sektora, građanski orijentisanih pojedinaca, da ne uvidi o čemu se radi? Da li je reč o populističkom konsenzusu na koji su zagovornici bojkota računali? Ako je tako, Srbija je u gorem stanju nego što po svim vidljivim indikatorima u ovom trenutku može da se nasluti. Mnogi još žele da veruju, da jedan broj građana i građanskih organizacija nije prozreo nameru i da je obmanut primamljivom propagandom.

Ideja bojkota, razume se, nije samo to – bojkot. Sve se više nazire projekat iza koga stoji Savez za Srbiju o zauzimanju najviših političkih pozicija u zemlji, ali na neki drugi, za sada neobjašnjen način. Kako drugačije shvatiti sve češće pojavljivanje u medijima izvesnog Mlađana Đorđevića, za koga naša javnost do pre par meseci nije ni znala. Mediji ga uglavnom najavljuju kao dvostruko bivšeg: „bivši savetnik, bivšeg predsednika Tadića“, a po malo se otkriva da je on dugogodišnji prijatelj i saradnik Dragana Đilasa. Kao da postoji prećutni dogovor da se ne otkriva da se radi o čoveku koji je blizak Evroazijskom savezu i ruskom predsedniku Putinu.

Pre izvesnog vremena je novinar Cvijetin Milivojević prvi pogurao Đorđevića u javnost, tekstom u kome ga je video kao budućeg predsednika Srbije. To je Mlađanu Đorđeviću bilo šlagvort da ovakvu ideju demantuje, ali i ualznica na javnu scenu sa koje više ne silazi. Zato Đorđević hvali Milivojevića i njegove tekstove. Uzgred, Cvijetin Milivojević je bio dobar novinar, ali to što se u poslednje vreme istovremeno pojavljuje kao novinar, marketinški poslenik i politički analitičar, to na kugli zemaljskoj ne postoji, ali to je druga tema.

Umislio se Mlađan Đorđević bivši savetnik Borisa Tadića koji se nije proslavio kao predsednik, a u velikoj meri i zbog izbora svojih savetniika, pa u tekstu u Danasu od 24. juna, govoreći o onima koji bi trebalo da odu u političku penziju, kaže i da je „bojkot razotkrio i poslao u penziju raznorazne sveznalice i kritičare“, pa navodi: Srbijanku Turajlić, Vesnu Pešić, Kokana Mladenovića, Jovu Bakića, Dragoljuba Bakića. Sa ovim ljudima se možemo saglasiti ili ne u pojedinim stavovima, ali to su ličnosti pred kojima bi Mlađan Đorđević trebalo da stoji mirno i da ćuti dok mu se ne obrate.

Bojkot je dakle, razotkrio Đorđevića i namere bojkotaškog jezgra. Oni pripadaju korpusu koji rešenje kosovskog problema vidi isključivo kroz reintegraciju Kosova u Srbiju, za šta nude ideju saradnje i pomirenja ne shvatajući realnost i da to nije ništa drugo nego beskrajni konflikt koji može da bude zamrznut, ali i vrlo aksplozivan, što nikako nije u interesu Srbije. To je pravi razlog bojkota. Po tome su zagovornici bojkota bliski ne samo svom Bošku Obradoviću i Dverima, nego i Zavetnicima, Srpskoj desnici, POKS-u, Levijatanu i, naravno Šapiću, pa i samom Vučiću, koji godinama odlaže rešenje zbog koga je došao na vlast. Lideri bojkota se uostalom bore za istu naklonost sa Vučićem. Oni očekuju da Putin da signal Vučiću da demisionira i prepusti vlast Savezu za Srbiju, jer će Rusija tako i dalje imati isti uticaj na Srbiju i Balkan.

Sve izgleda kao da je deo projekta SzS da uz ubeđivanje Evropske unije, zbog čega sami sebe promovišu u zvaničnog sagovornika ove integracije i uz podršku Rusije, u Srbiji bude stvorena situacija u kojoj će bez izbora ili na poklon-izborima oni doći na vlast.  Javnost nije zaboravila da su akteri ove političke opcije najavljivali da će pet, šest meseci posle minulih izbora biti održani novi – fer i demokratski. Niko nije objasnio kako će to Vučić, od koga se dve godine traže takvi uslovi, sada kada ima apsolutnu vlast, pokloniti nove izbore na kojima će izgubiti. Dragan Đilas već menja obećanje pa najavljuje nove izbore za osamnaest meseci, što je godinu dana kasnije od prehodnih najava, a postoje spekulacije da će se u godini beogradskih i predsedničkih izbora održati i vanredni parlamentarni. To nije nemoguće i eto još jedne prilike da sadašnji bojkotaši ubeleže još jednu pobedu.

Srbija je definitivno pred suočavanjem sa samom sobom. To naravno znači sa bližom prošlošću, događajima devedesetih njihovim epilogom i posledicama, ali i periodom posle devedesetih. Politička elita će konačno morati da objasni građanima Srbije mnogo toga što je do sada, zbog sopstvenih interesa, prećutala. Tek tada će ova zemlja znati kojim putem će dalje i čemu će joj izbori uopšte, uz nadu da nadmetanje političkih aktera za populističku podršku, neće  biti njena sudbina. Do tada, objedinjavanje opozicije je čista iluzija.

Rade Veljanovski, profesor univerziteta u penziji i potpredsednik GDF              

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter