KUDA IDU DIVLJE SVINJE?

Nemamo  pravo na eufemizme i  zaobilaženje istine, stvari moramo jasno imenovati. Mir se brani u miru a kad se zapuca onda stvari krenu svojim neumitnim tokom. Problem predugo traje. Budimo najotvoreniji, stavimo karte na sto i bez ikakvih zamagljivanja pogledajmo stvari u oči.

Kosovo se odcepilo od Srbije 1999. godine uz pomoć Zapada  i ono je sada polusamostalna državnopravna celina još uvek pod međunarodnim nadzorom i bez zaokruženog suvereniteta.  Ovdašnji političari preostale Srbe na Kosovu tretiraju kao svoj hazardni ulog u bleferskoj igri. Nemajući jake karte pokušavate  da igrom „na sve ili ništa“  prevarite  protivnika da ste sila i  primorate ga da se povuče iz igre i  tako dobijete partiju. Međutim, u ovom slučaju  svi znaju da blefirate. A vi i dalje blefirate, ne odustajete. Srbi na Kosovu su kockarevi taoci  i oni će prvi platiti skupu cenu. Oni su ili toliko politički neuki  ili toliko bezvoljni da ne umeju  da kažu  NE manipulantima iz Beograda i povedu samostalnu politiku. Svetla tačka bila je pojava Samostalne liberalne stranke koja je imala smelosti da uđe u vladu Kosova i time prizna Kosovo  u ime jednog dela kosovskih Srba.  Međutim, iz Beograda ne prestaju da se  „brinu“ za „južnu srpsku pokrajinu“. Trebalo bi da im kosovski Srbi kažu da prekinu već jednom da se „brinu“ i da ih „štite“ kad već ne mogu da ih zaštite.

Odavno postoji pretpostavka kako je ova vladajuća kombinatorika formirana posle izbora 2012. godine nastala blagoslovom Zapada sa zadatkom da  prizna  Kosovo i uspostavi regularne međudržavne odnose. Međutim, godine prolaze i mi ne vidimo da se bilo šta bitno promenilo. I dalje se sedi na dve stolice, pravi se spoljnopolitički slalom i veleslalom. Da li se Zapad prevario ili su ga prevarili? Srpska javnost ništa ne razume, ona  je  kao guska  u magli. Ljudima treba objasniti da  sve ima svoju cenu. Naknadna pamet veli da ratova devedesetih ne bi bilo da je neko najotvorenije izneo ljudima koliko će  koštati  politika  za kojom se krenulo. Ali se niko nije usudio na  mračnu predikciju: poslaće vas ili vašu decu u rat, žena ili kćerka će vam biti silovana i zaklana,  bićete ubijeni ili osakaćeni ili će vas naterati da vi sve to činite drugima, osiromašićete… Onda, razmislite. Tako i sadašnja politika ima  svoju cenu samo što  čas naplate ne znamo.

Politika nepriznavanja Kosova vodi u novi rat. Jasno je da se pregovorima i diplomatijom ono nikada neće vratiti pod suverenitet Srbije. Oni koji  neće da ga  priznaju zapravo pripremaju novi rat – bilo to njima jasno ili ne. Hipotetički je moguće predvideti nekoliko crnih scenarija koji  se donekle prepliću i preklapaju. Najpre,  da na Kosovu dođe do novih pogroma i iseljenja. Tamo je stanje takvo  da je sasvim moguće da se iz početnog sukoba dvojice na njivi ili ulici izrode masovni međuetnički neredi. Tako nešto već smo videli i u našoj prošlosti: 1862. godine je iz sukoba oko toga ko će pre da zahvati vodu na Čukur česmi (kada je osmanlijski asker krčagom razbio glavu srpskom dečaku) došlo do velikih nereda u Beogradu kada su  svi muslimani pobegli glavom bez obzira u Kalemegdanski grad. Nakon toga je iz tvrđave za odmazdu bio bombardovan Beograd a samo intervencijom velikih sila sprečen je rat te je tako pet godina kasnije knjaz Mihailo dobio ključeve šest tvrđava i poslednji su se turski vojnici evakuisali iz Srbije. Taj  događaj,  da se desio na primer nad Jevrejima, bio bi nazvan  pogrom i bila bi anatema  pominjati ga u bilo kojem afirmativnom značenju. Ovako, slavi ga policija Srbije kao svoj dan! Jer ona se tada kako kažu istoričari „istakla“. Svežiji događaj tog tipa pamtimo svi kada je 2004. godine na Kosovu, posle utapanja dvojice albanskih dečaka u reci, treći koji je preživeo izjavio novinarima da su ih neki Srbi jurili tako što su napujdali na njih vučjaka. Ova izjava maloletnika je bila kasnije demantovana ali prekasno: rulja je nasrnula na Srbe širom Kosova, brojne crkve i manstiri su uništeni a hiljade  Srba se iselilo da se do danas ne vrate. Domaći pobesneli elementi kao odgovor na to organizovali su  nerede  u Beogradu i Nišu gde su i džamije spaljene. Ovako nešto je u napetim okolnostima koji tamo vladaju  moguće da se desi svaki dan, svaki čas.

U tom slučaju pred vlast  u Srbiji bi se postavile dve solucije: 1. Da kao i 2004. godine „iskulira“ i ograniči se na diplomatske proteste i kontrolisano nasilje na ulicama. U tom slučaju rizikuju se  mnogo veći  neredi kako od onih 2004. tako od ovih najnovijih julskih. Nažalost, najsnažnija opoziciona grupacija  kao da je zauzela busiju i čeka Vučića i vlast da „pogreši“  u vezi  Kosova i to im je jedina politika ako se to uopšte može nazvati politikom. 2. Da vlada Srbije osim verbalnih protesta pošalje vojsku i policiju prema Kosovu što bi značilo rat. Varaju se oni koji računaju da rata ne može biti jer su tamo stacionirane međunarodne snage (Euleks i KFOR). Imali smo primer „zaštićenih zona“ Srebrenica i Žepa tokom rata u Bosni. Te snage bi i u ovom pretpostavljenom slučaju mogle da ostanu neaktivne u  bazama i kasarnama. Osim što bi kao i svaki rat doneo velike ljudske i materijalne žrtve sa neizvesnim ishodom, ovaj konkretni bi mogao da posluži režimu da proglašeno ratno stanje zloupotrebi za masovna hapšenja i interniranja pa i ubijanja svojih oponenata. Ovo bi vođe naše opozicije morale da imaju na umu jer bi najpre njihovi životi tada bili ugroženi umesto što blentavo  seire nad mogućnošću rata jer misle da će tako Vučić da padne! A oni da se popnu na tron!  To bi zapravo značilo fašizam u Srbiji sa logorima i ubijanjima politički nepodobnih. (Ovde moramo da primetimo da Milošević  nije zloupotrebio proglašeno ratno stanje 1999. godine za masovno hapšenje i ubijanje  po Srbiji osim što je stradao Slavko Ćuruvija. Na Kosovu je naprotiv bombardovanje upravo iskorišćeno za ubijanja i proterivanja Albanaca.)  Danas, ako bi se najcrnje obistinilo a imajući u vidu kakvi su tipovi zaseli na vlast ne treba uopšte sumnjati da bi iskoristili rat na Kosovu da masovno „počiste“ sve po spisku.  Možemo nagađati kolike bi žrtve pale i kakve bi se sve međunarodne komplikacije stvorile. Svi oni uglađeni profesori i politički teoretičari  koji misle da treba  ratovati – kao što sada Azerbejdžan pokušava da povrati suverenitet nad Nagorno Karabahom –  trebalo bi da stave ruku na srce i priznaju da li bi se tada javili u dobrovoljce ili još bolje da li bi svoje sinove ohrabrili na takav čin? Poznajući tu felu siguran sam da ne bi učinili ni jedno ni drugo već bi svim snagama nastojali da i sebe i svoje bližnje  oslobode takve patriotske obaveze.

Kao najmanje verovatna mogućnost ostaje da vlada pritešnjena pritiscima EU i SAD  najzad smogne snage i  ostvari nekakav sporazum sa Kosovom. Javnost za ovo nije pripremljena i tako nešto je izuzetno nepopularno u Srbiji.  Ovo bi bilo šokantno iznenađenje  pa bi  se moglo dogoditi obaranje vlade združenim dejstvom pobesnele linčerske rulje sa ulice  podržane insajderima iz  bezbednosnih struktura  jer bez njih uspeh ne bi bio moguć. Ovo bi lideri naše opozicije u svom slepilu najviše voleli da se desi. Ali, šta bi oni na vlasti radili sa problemom koji bi svakako ostao  njima? Preuzeli bi vruć krompir u šake. Tada bismo dobili i odgovor na pitanje iz naslova preuzetog iz jedne popularne i odlične televizijske serije iz sedamdesetih godina.

Dođe čas kada  političari, ti ovejani lažovi,  moraju  izaći sa istinom na sredu. Situaciju ne treba ulepšavati, mora se jasno reći koliko će određena greška koštati.  Državnik  mora da bude odlučan i hrabar, svi bismo morali naći otrežnjujuće rešenje ma koliko ono nepopularno izgledalo. Uveren sam da ukoliko bi se ljudima najotvorenije i najiskrenije objasnilo da im nije u interesu produženje ovakvog stanja i predočila visoka cena koju bismo svi platiti, da bi  tada većina podržala novu politiku. Za onu ekstremističku manjinu našlo bi se leka ali pod uslovom da vlada zaista kontroliše  bezbednosne  snage.

Nenad Petrović, član GDF

 

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter