KOGA TREBA KAZNITI

Često se pitam, šta li misle, čemu li se nadaju svi oni naprednjaci iz malih mesta koji su po zlu dobro poznati svojoj sredini, a nemaju gde da pobegnu, šta li misle kada ovaj režim neminovno jednog dana padne? Da li misle da će im vredeti ono „ja sam samo radio svoj posao“?

 

Politička odmazda stara je koliko i sama politika i ljudska prošlost. Još su antički narodi znali da postoji opravdana odmazda kada neko zaglibi u hibrys. Pod njim se podrazumevala drskost i osionost koje gaze  božansko i ljudsko. Srbija je imala obilna  iskustva odmazde nad onima koji su gubili vlast i to se redovno dešavalo posle nasilnih promena vlasti. Ipak, čini mi se da je jedno takvo brutalno iskustvo naročito važno imati na umu u nekoj budućnosti, daljoj ili bližoj, ali svakako izvesnoj. Jer kada hibris dođe do vrhunca tada nastupaju erinije da povrate narušenu ravnotežu između vrline i nepravde tako što kažnjavaju izrazitu nepravdu čak i novom nepravdom.

Godine 1886. posle poraza u ratu koji je poveo protiv ujedinjenja Bugarske sa Istočnom Rumelijom, kralj Milan je potražio ruku spasa od utamničenih svojih neprijatelja radikala. Sporazumeo se da ih amnestira i dozvoli im obnavljanje rada partije uz uslov da stupe u koalicioni kabinet sa Srpskom naprednom strankom (koja je bila kraljeva partija). Pera Todorović je po sporazumu sa ostalima iz Glavnog odbora NRS potpisao takav sporazum sa kraljem. Našavši se na slobodi, radikalni prvaci su izigrali dogovor i sklopili potpuno programski neprincipijelan savez sa Liberalnom strankom sa kojom nisu imali ama baš ništa zajedničko. Iz toga je proistekao „fuzionaški kabinet“ NRS i LS. Todorović koji je bio za dosledno pridržavanje sporazuma sa Milanom Obrenovićem od tada će postati disident, postepeno će otkliziti u status dvorskog novinara-najamnika za prljave poslove blaćenja i kompromitacije, omrznut od dojučerašnjih drugova. Ono što je bitno za našu priču to je da su dani posle pada tadašnjih naprednjaka bili širom Srbije obeleženi linčovanjima bivših vlastodržaca: kao najflagrantniji primer zabeleženo je okretanje na ražnju nekog zloglasnog sreskog načelnika (a oni su bili i šefovi policije u svom srezu)! Rulja je linčovala sve viđenije naprednjake i niko se nije smeo niti mogao suprotstaviti ovom „narodnom odisaju“ („davanje oduška, relaksacija“!). Ko da  se suprotstavi –  pa nova vlast je komandovala policijom! Razmišljanje policajca u Srbiji je i tada bilo kao i sada: Mi branimo i slušamo  vlast, a na  nasilje nad onima koji nisu vlast žmurimo. Jer, ako braniš opoziciju ti si onda opozicionar, a to znači neprijatelj, a to znači  nisi pouzdani policajac i m`rš iz službe!  Činjenica je da se posle ovog udarca sudbine naprednjaci  više nikada nisu  vratili na vlast.

Odabrao sam navedeni  primer zato što on pokazuje da su nasilja moguća ne samo tokom i posle revolucija i građanskih ratova već i u miru nakon ustavne i zakonite promene vlasti, prostim prekomponovanjem vladajuće koalicije pod blagoslovom neprikosnovenog koji je kakvim ga je Bog dao egomanijak i histeričar  prevrtljivog raspoloženja (honny soit qui mal y pense).

Često se pitam, šta li misle, čemu li se nadaju svi oni naprednjaci iz malih mesta koji su po zlu dobro poznati svojoj sredini, a nemaju gde da pobegnu, šta li misle kada ovaj režim neminovno jednog dana padne? Da li misle da će im vredeti ono „ja sam samo radio svoj posao“?  Šta misle u onim sredinama, poput npr. Šapca, gde su očito omrznuti, a na silu dovedeni na vlast?

Može se činiti iz današnje perspektive da je sve ovo čista teorija i da smo toliko daleko od takvog crnog scenarija da o njemu ne vredi misliti. Ipak… Ogromni gnev i mržnja narastaju svakim danom. Agresivnost je na svim stranama. Postupci grupacije na vlasti su tipičan proizvod neiživljenih tipova, skorojevića, poluinteligenata, osvetoljubivih i isfrustriranih ljudi koji su dugo vrebali svoju priliku da bi je ugrabili i ne misle da je ispuste. Nedovoljno obrazovani, a bez želje da bilo šta nauče osim  podražavanja nekim manirima koje su na brzu ruku prekopirali u društvu sa stranim predstavnicima; provincijalci u duši koji su doživeli počasti da budu primani od najviših svetskih državnika; koji su uleteli što se kaže iz opanaka u mercedese; od nezaposlenog bez dana staža ili od zanatlije do ministra i direktora;  sa ulice u vile… Sve to  dovodi individuu do vrtoglavice. Druga, pak, strana – većinska desno nastrojena opozicija – nagomilava osvetoljubivost i čeka priliku za odmazdu.

Kako god bilo, završiće se i ovo. Najcrnja prognoza bi bila da će u danima rasula ličnog režima doći do masovnih odmazdi i linčovanja koje neće imati ko da spreči. Policija naravno neće hteti –  jer gde  da ide protiv novih gospodara?! To bi značilo da im iskazuju nelojalnost. Niko od dobronamernih neće smeti da zaštiti novoprogonjene, jer će ih novi gospodari (a bivši progonjeni) optužiti da su na strani „one gamadi“. Tada će svako branjenje bivših silnika biti smatrano za solidarisanje sa njima.

Kad god mi kažu da sam crni pesimista, uvek odgovaram da sam samo realista.

Najpogubnije bi bilo da se novi život počne krvlju i zločinom. Stoga mislim da niko ne treba da bude ubijen. Niko ne treba čak ni da bude suđen i osuđen. Ne zato što mnogi ne bi zasluživali  već što niko neće poverovati  u ispravnost takvih suđenja. Svi bi smatrali da se radi o montažama i seči glava. Čak mislim da Vrhovnom treba omogućiti da sa svojim svitom napusti zemlju i ponese sa sobom sve svoje bogatstvo, daleko mu lepa kuća,  neka se čisti što dalje u neku pacifičku državu i da ga više nikada ne vidimo i što manje o njemu čujemo. Policija će u tim danima prevrata imati težak ali častan zadatak da zaštiti sve one srednje i nižerangirane naprednjake koji su zbog svoje osionosti navukli sebi dovoljno protivnika a biće dostupni  linčerskoj „pravdi“. Ne, zaista  nikome ne bi smelo  ništa da se desi! Fizički i moralni integritet moraće biti sačuvan svakome bez obzira što nam se često u gnevu  čini da oni odmazdu  zaslužuju. Novi život ne sme se početi nasiljem i zločinom.

Ipak, sve navedeno ne znači da svi treba da prođu bez  kazne. Najpre, svi predsednici sudova, potom one sudije i tužioci koji su sudili i tužili  onako kako je vlast zahtevala moraće biti otpušteni i to tako da im bude zabranjeno da se doveka zaposle u bilo kojoj pravosudnoj ustanovi, a takođe im ne sme biti omogućeno da postanu advokati kako ne bi kontaminirali i ovu profesiju. Svi načelnici policije u vreme ovog režima moraće biti smenjeni bez prava da postanu ni portiri u bilo kojoj policijskoj stanici. Za ovo će morati da se formira jedna posebna komisija koja treba brzo i profesionalno da obavi posao.

Svi  mediji koji su bili u službi ovog režima moraće biti ukinuti, a svim „novinarima“ zaslužnim za političko i duhovno trovanje naroda moraće se doživotno zabraniti bavljenje  ovim poslom. I za ovo će morati da se obrazuje jedna časna i pouzdana komisija samih novinara koja će brzo obaviti posao.  Moraće da se donese novi zakon o informisanju kojim će se pri svakom sudu uvesti posebno odeljenje posvećeno samo procesima po tužbama za neistinite informacije i uvrede, da rokovi budu razumni bez nepotrebnog razvlačenja procesa, a novčane kazne mnogo veće nego što su to danas. Za medijsko širenje mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj, političkoj i polnoj osnovi moralo bi se uvesti i zatvorsko kažnjavanje. Naravno, sve podrazumeva da se imaju formirati zaista od izvršne vlasti nezavisni  sudovi i tužilaštva koji će suditi po zakonu i pravdi. Jer ako se desi pa sve ostane isto, samo što će doći Murta umesto Kurte, onda će kratkotrajno i gorko biti radovanje. Mora se uspostaviti sistem u kome više neće biti moguće ovo što se sada dešava: dobio sam na izborima i mogu da radim šta hoću. Ne, niko ne sme, pa ma sa kojom večinom raspolagao,  da radi šta hoće.

Takođe će neki likovi sa društvenih fakulteta i instituta, osobito istoričari koji su stvarali „istoriografiju“ kojoj je jedini cilj bio da širi konfuziju u glavama neobaveštenih, da propagandno-psihološki priprema ratove i opravdava  pokolje, da širi nepoverenje i mržnju među narodima i konfesijama – morati  zanavek izgubiti svoje profesure i „istraživačke projekte“ gde su iz  debelog ‘ lada šovinizmom trovali narod i biti im zabranjeno da ubuduće bilo šta objavljuju. I za ovo će morati da se obrazuje jedna komisija od strane samih naučnika koji ne smeju da se drže linije kolegijalnog nezameranja i one naopake „vrana vrani oči ne vadi“.

Svi oni koji su se od 2012. godine zaposlili u državnim ustanovama bez potrebnih kvalifikacija (uz podrazumevajuću pripadnost vladajućim strankama) moraće  biti otpušteni bez pardona i sa zabranom ponovnog zapošljavanja u državnim službama. Naravno, ova opravdana mera diskriminacije ne bi pogađala njihove rođake.

Konačno, mada nikako na poslednjem mestu, neke političke stranke moraće biti zabranjene i onemogućeno da se ikada više takve i slične registruju ma pod kojom firmom i glazurom. Bezbednosne agencije i službe moraju biti temeljno pretresene i reformisane. Jedna nezavisna komisija trebalo bi da pristupi pregledu njihovih arhiva  kako bismo sebi i svetu razjasnili šta se sve dešavalo u prethodnim tragičnim decenijama.

Nenad Petrović, član Saveta GDF

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter