STARA DOBRA VREMENA (prilog neizlečivoj nostalgiji)

Često nas hvata nostalgija za „starim dobrim vremenima“. Generacije koje su živele šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka a bile u dečijim, mladim ili srednjim godinama imaju dobre  razloge  da to doba pamte kao zlatno: najpre, bili su puni snage i elana, dobro se živelo a mnogo toga se nije znalo. Još nešto doprinosi romantizaciji tog vremena: to što je od kraja osamdesetih a naročito devedesetih nastupio retrogradni proces praćen građanskim ratovima, sveopštim siromašenjem i besmislom koji još traju i ne nazire im se kraj. Iz takve vizure posmatrano vreme druga Tita i naš samoupravni model zaista dobijaju neku sjajnu patinu. Međutim, sve to objektivnom posmatraču  više otkriva kako ovo sada nije dobro, da su izneverene nade u demokratiju i kapitalizam,  a ne da je ono tada bilo sjajno. Jednostavno, ondašnje crnilo ispada da nije tako crno kao današnje.

Kako se sudovalo u socijalističkoj, „drugoj Jugoslaviji“?  U prvih desetak godina po uzimanju vlasti jugoslovenski komunisti su radili šta su hteli i vršili sudske i vansudske zločine kako su hteli i koliko im je trebalo. Menjali su se neprijatelji. Prvo desni buržoaski elementi, saradnici okupatora (ili nabeđeni saradnici), potom levica unutar KPJ oličena u komunistima odanim internacionalizmu i drugu Staljinu. U prvim godinama posle rata a naročito  1948-1955. počinjena je masa sudskih zločina i donete brojne nezakonite i nepravedne kazne na čistio političkoj osnovi i bez jasne krivice. Kasnije je sistem zbog raznih okolnosti o kojima nema prostora ovde govoriti evoluirao i ublažio sa da bi sedamdesetih postao  uslovno rečeno liberalan.

Kako su bili organizovani sudovi u ono vreme? Bili su porotni tako da je samo predsedavajući sudskim većem bio pravnik koji je vodio postupak i pisao presude. Ostali članovi sudskog veća bili su sudije-porotinici bez ikakvog pravnog znanja. Prema teoriji koja je dobro mogla poslužiti, svako nosi u sebi moralni zakon i svako zna šta je pravedno a šta nije pa mu zato pravni fakultet nije potreban. Od kvalifikacija za sudiju-porotnika trebalo je samo da je pismen (u praksi da zna da se potpiše) i da nije izgubio građanska prava. Jasno je da su ovakve sudije koje su birali opštinski i sreski organi („narodni odbori“) bili odreda provereni i odani ljudi režima koji su donosili odluke o nečijoj krivici i razrezivali najčešće drakonske kazne u skladu sa željama i direktnim naređenjima iz partijskih komiteta. Ovakav sistem porote predstavljao je izopačenje anglosaksonskog porotnog suda koji i danas postoji jer je tamo porota posebno telo koje zaseda i odlučuje samo o krivici ili nevinosti dok profesionalni sudija razrezuje kaznu prema paragrafu. Još nešto je važno: u anglosaksonskom sistemu da bi se nekoga oglasilo krivim treba da za krivicu glasa većina porotinika ali bez i jednog glasa protiv. To je pravo veta. Kod nas su porotnici, u skladu sa populističkom dogmom „glas naroda“ uvek mogli da preglasaju sudiju-pravnika a često nisu ni morali jer su  i oni  bili  pod pritiskom, često pod  hipotekom da su sudili pre rata u „nenarodnom režimu“  i pod okupacijom. U međuvremenu su pristigle nove generacije sa sudija iškolovane posle 1945. godine kod kojih je bila usađena poslušnost partiji i državi.

*

Slučaj Andrije Hebranga, ministra industrije u vladi FNRJ koji je uhapšen odlukom Tita i Politbiroa CK KPJ maja 1948. godine prilično je rečit. Do hapšenja je došlo zato što se Hebrang solidarisao sa kritikama Staljina i Molotova koje su prethodile rezoluciji IB. U istražnom zatvoru je proveo deset meseci  iako je i po ondašnjem Zakonu o krivičnom postiupku (donetom upravo te godine) najduže zadržavanje u istrazi moglo trajati šest meseci. Nakon toga se ili podizala optužnica i izvodilo na sud ili se oslobođalo usled nedostatka dokaza. O istrazi do danas „znamo“ samo iz romansiranog prikaza koji  je napisao Hebrangov islednik general UDB-e (Mile Milatović, Slučaj Andrije Hebranga, Beograd 1952.) Knjiga je puna  nelogičnosti i ostavlja veliku sumnju. U svakom slučaju isleđivani nije priznao ništa od inkriminacija i odrekao je autentičnost potpisa na tobožnjim zapisnicima o saslušanju koje je Ustaška nadzorna služba (državna bezbednost NDH) nad njim vršila dok je bio u zatvoru 1942. godine. (Ono što bode oči na faksimilima ovih zapisnika to je da su potpisani samo jednom na kraju a potpisuju se na kraju svake strane. Takođe, nema potpisa islednika.)  Na suočenju sa nekim licima koja su odreda bili kompromitovani kao policajci i saradnici ustaškog režima Hebrang je odbacio sve njihove optužbe i negirao je da ih uopšte poznaje. (Najlakše je nekome obećati puštanje na slobodu ili umanjenje kazne ako nekoga lažno tereti pa se to koristilo.) Ipak ono što najviše pobuđuje sumnju to je Hebrangov kraj. Navodno, on se neoznačenog dana u martu 1949. godine ubio u ćeliji. „Hebrang ležaše na podu. Jedan kraj omče visaše na radijatoru, a drugi o vratu…“ Nekoliko časova pre toga on je slomljen dokazima konačno posle deset meseci natezanja ipak potpisao svoje priznanje saradnje sa ustaškom policijom a posle rata sa NKVD. „Bez ijedne reči priđe stolu i poče potpisivati. Na sve je drugo to više ličilo nego na njegov potpis…“ (Milatović, 266.) To znači da su falsifikovali njegov potpis na „priznanju“!  Ipak, niko do danas nije video istražni dosije Hebranga koji je iznosio više stotina stranica! On bi morao da se čuva, ukoliko nije uništen, u  arhivi BIA.

Kako je  moguće obesiti se o radijator? Odakle konopac? Obično, kada se prikazuje da se neki zatvorenik ubio to je „vešanjem o čaršave“. (Pokušajte da od čaršava ispletete omču za vešala? Za šta se u ćeliji bilo šta  može privezati tako da izdrži težinu tela?) Kada je islednik ranije obilazio bolesnog Hebranga  u  ćeliji, primetio je: „On ležaše na krevetu, s glavom prislonjenom na radijator.“ (Milatović, 203.) Dakle, otpada da je to bio neki futuristički radijator okačen na plafonu.

Trideset godina kasnije publicista Dragan Kljakić je na osnovu Milatovićeve knjige, razgovora sa njim i u međuvremenu prikupljenih podataka  napisao knjigu o ovom slučaju gde je u potpunosti ostao na strani zvanične verzije: Hebrang je u ustaškom zatvoru zavrbovan i razmenjen da bi odigrao ulogu „trojanskog konja“ a posle rata ga je preuzela NKVD te se time objašnjava njegovo „antipartijsko delovanje“ 1948. godine. Međutim, Kljakić na osnovu razgovora sa zatvorskim stražarima koji su kritične noći dežurali iznosi potpuno drugačiju sliku uslova pod kojima je Hebrang bio zatočen kao i njegovog kraja o čemu Milatović nije pisao: dvadeset četiri sata je uz Hebranga na smenu dežurao stražar. Te noći, navodno zbog  fizioloških potreba, stražar  je ustao i izašao u hodnik i dok se tamo obraćao kolegi da ga zameni najčuvaniji politički zatvorenik se ubio: „Jurnuo je prema radijatoru i svom snagom, temenom glave udario u rebrasti metal. Trag krvi do polovine sobe navodio je na zaključak, da se samoubica, verovatno, ponovo vratio i zaletom udario glavom u radijator. Drugi udar je bio smrtonosan. Sve se to odigralo u desetak sekundi. Ljekar, koji je uskoro pristigao, mogao je samo da konstatuje smrt.“ (Dragan Kljakić, Dosije Hebrang, Beograd 1983, 310.)

Jasno je da su Hebranga, usled procene  ga ne vredi izvoditi  pred sud jer bi se obelodanila montaža, ubili tako što su ga ili lupali glavom o radijator ili  tupim predmetima po glavi. Bilo je to samo jedno u nizu takvih ubistava.

*

General major Mirko Кrdžić nalazio se na dužnosti predsednika Vrhovnog suda Jugoslovenske armije do kraja marta 1949. godine kada je razrešen dužnosti. Istovremeno su razrešeni dužnosti i Кrdžićev zamenik pukovnik Milija Laković, potom   general major Veljko Žižić  vrhovni vojni tužilac JA i njegov zamenik pukovnik Vlado Lakić. Zašto?

Desetak odluka Vrhovnog vojnog suda donetih u drugoj polovini 1948. godine kojima su poništene osuđujuće odluke prvostepenih vojnih sudova a optuženi oslobođeni krivice „protiv naroda i države“ odn. u vezi sa rezolucijom IB, dovele su do toga da je grupa sudija i tužilaca prvostepenih vojnih  sudova kao i političkih komesara armija u kojima su osuđeni bili na službi odlučila da preduzme korake. Oni su obavestili Tita, po njihovom mišljenju o nezakonitostima Vrhovnog vojnog suda pa je maršal naredio formiranje komisije koju je obrazovalo Opunomoćstvo CК КPJ za JA. Ona je nakon  ispitivanja slučaja dostavilo Titu i CК izveštaj.   Prema tom izveštaju lica koja je Vrhovni vojni sud oslobodio počinila su dela za koja su od prvostepenih sudova  bila osuđena  odn. ona su neopravdano oslobođena krivice od Vrhovnog vojnog suda. A tužioci su krivi jer nisu podigli zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažnih presuda Vrhovnog vojnog suda. Tito je doneo odluku da rasporedi  smenjene sudije i tužioce na druge dužnosti izvan pravosuđa. Navodno, oni su nastavili neprijateljsku delatnost po liniji IB pa je protiv njih  pokrenut krivični postupak.

Кrdžić je umro u istražnom zatvoru 1950. godine, dakle i on je poput Hebranga držan protivzakonito u pritvoru  duže od šest meseci. Žižić je osuđen na 14 godina zatvora sa prinudnim radom uz gubitak građanskih i političkih prava u trajanju od tri godine kao i gubitak čina (presuda  Vojnog suda u Beogradu  br. 238/ 7.3.1951.); Lakić je osuđen na istu kaznu i gubitak građanskih i političkih prava od dve godine (br. 374/ 9.6.1950.); Laković na 10  godina zatvora, gubitak prava i gubitak čina (br. 238/ 7.3.1951.). Vrhovni vojni sud je potvrdio prvostepene presude (II Sud br. 457/51). Brojevi  presuda su samo spomenuti u  literaturi  a dokumenta bi morala biti u Vojnom arhivu.

Šta je bila krivica pomenute grupe? To što su, sasvim ispravno, smatrali da nema krivičnog dela samo u izjašnjavanju za rezoluciju IB i  poništavali su  prvostepene presude koje su bile izrečene za delikt mišljenja i verbalni delikt.

Da ovaj slučaj  nije prošao bez  karijerističkih pobuda pokazuju podaci  da su članovi komisije za ispitivanje „nezakonitosti u radu“ vojnog pravosuđa avanzovali u činovima i službi.  Zvonimir Ostrić postavljen je na mesto smenjenog i po svoj prilici ubijenog Кrdžića a Ilija Кostić na mesto smenjenog i utamničenog Žižića. Obojica su vanredno unapređeni iz čina pukovnika u čin general majora. To je tipičan metod rada u policijskim i totalitarnim sistemima zasnovanim na sveopštoj pravnoj nesigurnosti i uhođenju: na mesto onih koji su uklonjeni postavljaju se oni koji su saučestvovali u njihovoj likvidaciji.

Posle toliko godina a pod naivnim izgovorima ne dozvoljava se istraživačima  uvid u  pomenuta (a i mnoga druga) dokumenta!

Nenad Petrović, član Saveta GDF   

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter