„ČISTI VARVARI“ I „CIVILIZOVANI VARVARI“

/podsećanje: 30. januar 1933. godine/

Kada je 30. januara 1933. godine predsednik Nemačke Republike general fon Hindenburg poverio mandat za sastav vlade Adolfu Hitleru, malo ko je mogao da predvidi dalekosežne posledice tog čina. Činilo se da je sve u najboljem redu: partija koja je na višestranačkim izborima i to iz opozicije ubedljivo osvojila najviše glasova i mandata sastaviće koalicionu vladu sa sebi sličnom ali umerenijom partijom koja će desne radikale uspeti da drži pod kontrolom. Prvih dana činilo se da će tako biti. A onda su usledili vrtoglavi događaji po Evropu i Nemačku.

Nacionalsocijalistička radnička partija Nemačke je odmah nakon još uvek nerazjašnjene paljevine Skupštine uvela vanredno stanje da ga do kraja svoje vlasti ne ukine, zabranivši najpre Komunističku partiju, potom Socijaldemokratsku pa onda i sve druge, otresla se svojih umerenokonzervativnih saputnika i počela unutrašnji teror sa hiljadama uhapšenih, mučenih i ubijenih bez suda. Herman Gering je na suđenju u Nirnbergu 1945-1946. godine priznao mnogo toga, ničega se nije stideo, nije se kajao, dičio se zločinima a u završnoj reči iskazao je uverenje da će njemu i ostalim nacističkim voždovima za desetak godina blagodaran nemački narod podići mauzolej. Međutim,  uporno je odbacivao kao apsurd u suštini minornu krivicu (mereno prema svim ostalim)    da je organizovao paljevinu Rahstaga kako bi se stvorio povod za vanredno stanje i diktaturu. Kominterna je u međuratnom periodu napravila toliko gluposti da je sasvim moguće da kod ovog slučaja ne stoji „zvanična istina“ o crnim košuljama koji su kroz tunel iz Geringove rezidencije prešli u Skupštinu i podmetnuli požar. Moguće je da su gospodari  Kremlja naredili KPN „direktnu akciju“. No, to i nije tema ovog eseja već ocene koje je nemački nobelovac Tomas Man u svojim dnevničkim beleškama iskazao o karakteru tog režima odmah pošto je on nastupio. Poučno podsećanje.

Man je već 11. februara, dakle pre paljevine Rajhstaga, napustio Nemačku da bi širom Evrope održao niz predavanja posvećenih pedesetogodišnjici smrti Riharda Vagnera. Ostaće u emigraciji  do kraja rata i više se nikada trajno neće vratiti u Nemačku. Valja reći da je njegov stariji brat Hajnrih, takođe odličan pisac i neopravdano u senci svog slavnog brata, oduvek imao snažan otpor prema nemačkom militarizmu i nacionalizmu, još od 1914. godine, što se ne može reći za njegovog brata koji je dosta dugo koketirao sa tim idejama. Hajnrih nije imao dileme ni 1933. godine. Od prvog dana je angažovao svoj umetnički talenat i ugled u borbi protiv režima živeći kao i Tomas u emigraciji. Zbog toga su se  Hajnrihovi romani, uz dela drugih pisaca i mislilaca, našli na lomači u Berlinu maja 1933. godine, spaljivani od strane „nacionalno rasvešćenih studenata“ dok je brat te iste godine u izdavačkoj kući Fišer u Frankfurtu objavio svoj novi roman na biblijske teme.  Slavni nobelovac taktizirao je i nije javno iskazivao kritike prema novom režimu i to iz materijalnih razloga: nije želeo da izgubi brojnu čitalačku publiku u Nemačkoj te stoga nije hteo da se zamera vlastima a još više uzdao se da mu nekoliko raskošnih kuća i automobila nacisti ne konfiskuju kao „neprijatelju nemačke revolucije“. Na kraju se to i desilo uprkos sve Tomasove diplomatske veštine i laviranja koje bi se mogle  nazvati i grubljim izrazima. Tek 1936. godine on će otvoreno istupiti protiv nacističkog režima i od tada ostati njegov nepomirljivi protivnik, pred kraj rata prešavši u svom ogorčenju zbog režimskih zločina prema Jevrejima u stav osude čitavog nemačkog naroda i prizivajući masovnu odmazdu pobednika.

U Tomasovim dnevničkim beleškama čitamo njegovo stvarno raspoloženje i otkrivamo izvanredno tačne definicije nacističkog sistema i prakse. Najpre, on ga kvalifikuje kao nemački oblik boljševizma, uočava da nacisti iako nastupaju kao antikomunisti preuzimaju boljševičke metode samo što su ih prilagodili  nemačkom srednjestaleškom ukusu i sentimentu. Tačno uočava da su nacisti od prvog dana svoje vlasti i zaposedanja svih poluga upravljanja a naročito štampe i radija sebe sluđenom narodu prikazivali kao spasioce od prethodnih korumpiranih vlastodržaca (socijaldemokrata i liberala). To će im ostati lajtmotiv: mi smo spasili narod od lopova.

Tomas Man uočava da je proces u Nemačkoj u stvari deo jednog šireg procesa koji se  duže od veka odigravao u Evropi: prodiranje mase u političku sferu praćeno opštim snižavanjem  svih kulturnih i intelektualnih vrednosti. Tu je Man, iako to izričito  ne navodi, na tragu ideja Hosea Ortege i Gaseta, Migela de Unamuna, Osvalda Špenglera kao i niza drugih konzervativno-aristokratskih  mislilaca koji su sistem demokratije sa njegovom tendencijom ka snižavanju svih vrednosti i odustajanju od visokih standarda radi približavanja masi – video  kao duhovni uzrok dekadencije Evrope.

Pod 7. septembar 1933. godine, Man zapisuje između ostalog: „Treba li svet da se obnovi pomoću prljave mistike, izopačene filozofije života koju ona unosi u pokret? Zato što tamošnje promene u području političke tehnike i rukovođenja poprimaju oblik ubistvene i ubilačko-krvave ratne religije, čiji je moralni i duhovni nivo najbedniji deo cele njegove pojave. Osvetoljublje i manija veličine ujedinjuju se u svetsku opasnost, prema kojoj je predratni imperijalizam bio prava nevinost. I ovaj prinčevski kelner nas uverava da će ova i ovakva Nemačka na isto takav miroljubiv način urediti Evropu kao što je u zemlji‚ `ustavnim putem` došla na vlast. Ali ta Nemačka je jedini narod u Evropi koja se ne boji rata i ne odbacuje ga već štaviše obožava; ona sa svojom totalitarnom državom, sa svim onim što je za ovo pola godine urađeno, ne teži ni za čim drugim nego za ratom, koji možda ne bi htela, ali koji s obzirom na svoje ishodište i na svoju prirodu mora da hoće. Program, delom nesvestan delom svestan, jasan je: Prvo uništiti `unutrašnjeg neprijatelja`, tj. sve ono što se u zemlji suprotstavlja ratu (to je ujedno  osveta nad sopstvenim narodom zbog toga što je navodno zbog tog naroda izgubljen rat) i onda – Šta posle toga treba da dođe, to se ne zna, to se još ne može sagledati, a i poriče se da se to već želi sagledati. Ali potajno se želi to buduće stanje, čezne se za njim kao za voljenim haosom – jedna ljubav koja uliva osećanje da smo pozvani za političko vođstvo sveta – pa se u tom smislu sasvim javno svim silama radi na naoružavanju. – Sve se to ne da poreći, to je sušta istina. Ali onaj ko ne pristaje uz tu istinu, taj, po mišljenju tih ludaka više nije u stanju da `okuša skok iz sadašnjeg u buduće`.“

Pišući o  praksi nacističkog režima, Man pod 1. oktobar 1933. godine zapisuje: „Tako oni to rade i u velikom i u malom, a i u spoljašnjoj politici; to je neprekidno laganje, poricanje, zaklinjanje da nikada nešto nije rečeno, bože sačuvaj!“ /…/ Nategnuti i namešteni procesi korupciji koji su mnoge oterali u smrt i od kojih su poneki toliko bespredmetni da moraju da budu obustavljeni – pravna blamaža koja bi u svakoj pravnoj državi predstavljala kraj karijere javnog tužioca. Nikome više ne preti takva opasnost. Cela stvar ostaje na onome ko je besmisleno oklevetan. Javnost samo saznaje za njegovu `korupciju` koja se na sve strane razglašava, dok se neizbežni demanti potom objavljuje na nekom skivenom mestu. Tužiocima je lako jer na njih ne pada nikakva odgovornost za čast sugrađanina.“

Sutradan ponavlja: „Laž je upravo fiksna ideja tih ljudi; oni ništa drugo i ne misle, ceo njihov moral i njihova politika samo se u tome sastoje.“

Man je bio ogorčen slabošću i slepilom državnika Francuske i Britanije koji su poverovali Hitlerovim i Geringovim lažima da Nemačka obnavlja avijaciju i naoružava se jedino zato da bi se izjednačila u pravima sa ostalim državama. Bože sačuvaj da se naoružavaju zbog rata. (Versajskim mirovnim ugovorom nametnuta su ograničenja u pogledu veličine armije koju je Nemačka mogla da ima i ukinuto služenje vojnog roka.) Ni kada je vraćeno obavezno služenje vojske svet nije smogao snage da se suoči sa nadolazećom opasnošću. Da su tada Francuska i njeni saveznici objavili rat Nemačkoj to bi značilo minimalne žrtve i sigurni pad nacističkog režima. Bile bi izbegnute kasnije višemilionske žrtve. Ali, državnici Evrope želeli su da očuvaju mir po svaku cenu. Pokazuje se da takav rezon,  načelno ispravan, ponekad nije pametan. Ponekad je jeftinije ranije ratovati nego čekati da se neprijatelj naoruža do zuba. Man je ovo uviđao.

Trećeg oktobra 1933. godine pisac između ostalog daje izvanrednu definiciju duhovnog sloma ne samo Nemaca i ne samo tadašnjeg trenutka: “Divljačko ponašanje tih životinja prema ovoj vrsti ljudi (Jevrejima-N.P.) direktno je stupidno i surovo. Varvari pur sang (franc. čistokrvni-N.P.) i bez mnogo reči – to bi još i nekako išlo. Ali sirovost zasnovana na iskvarenoj literature i poluobrazovanim teorijama izaziva mučninu.”

Jedno od najboljih objašnjenja za duboki intelektualni i moralni pad čovečanstva u 20. i 21. veku može biti u tome da  usled opšteg opadanja svih vrednosti primat kroz populistički sistem demokratije zadobijaju tzv. civilizovani varvari među koje je Man svrstao naciste i komuniste kao dva lica iste medalje. (To je ono na šta je Frojd mislio svojim esejom Nelagodnost u kulturi.) Došli su naši, domaći varvari a ne neki spolja,  njima su kultura i zapadnjačka civilizacija preteško breme pa bi da potraže „spasonosni“ povratak u varvarstvo. Ali to današnje varvarstvo nije kao ono izvorno: urođeni varvarin je prirodan, čistokrvan, on za drugo i ne zna, njemu je varvarstvo prirodno stanje i zbog toga mu se ne može zamerati. Nasuprot, civilizovani varvarin našeg doba je izopačen u svom varvarstvu jer se on vratio odn. retardirao u nešto prevaziđeno kulturom. Do ove svojevrsne kolektivne mentalne retardiranosti  stiglo se putem lažnih teorija  i dekadentnih  poluobrazovanih  vođa.

Kakvi su naši domaći  varvari: „čistokrvni“ ili „civilizovani“?

Nenad Petrović, član Saveta GDF

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter