Državni stanovi i privatni metroi

Pre više od trideset godina slušao sam priču o jednoj velikoj mafijaškoj aferi koja se dogodila u gradu Milanu. Tada su magnupi povezani sa mafijom otkrili planove za izgradnju nove linije metroa i pokupovali zemljište duž trase.

Razumljivo je da kupci budućih stanova vole da pored krova nad glavom nađu i brz i siguran način da se prevezu te se u toj igri zavrtelo dosta para, ali je ona, srećom i radom policije, otrkivena.

Za razliku od Milana, Beograd ne krije od mafije planove za izgradnju metroa. Sve je veoma transparentno.

Osim par sitnica.

Naime, neko bi se mogao upitati zašto je baš za početnu stanicu budućeg spasenja naroda od gužvi izabrana baš pustopoljina koja je već sasvim pristojnim putem spojena sa centrom grada? Zašto, recimo, aerodrom u Surčinu nije odabran kao prva stanica od koje bi počinjala dobra veza sa, po broju stanovnika, najvećom opštinom u zemlji, pa i sa ostatkom grada?

Pripadam onoj malobrojnoj grupi koja se ne može iščuditi zanemarivanju delova grada koji se prirodno šire tako što ih nastanjuju obični ljudi koji se uzdaju u se i u svoje kljuse.Urbanisti velegrada za ta naselja koja, kako se često kaže u medijima, ničustihijski, nikada nisu imali vremena. U tim naseljima ogromnih kontrasta ima kuća koje bi sasvim lako mogle krasiti i neka veoma otmena naselja u evropskim ili američkim gradovima, dok ukupuno gledano, ta nekadašnja sela u okolini Beograda, više liče na brazilske slamove. Čak i kada sokaci dobiju asfalt, mnogi od njih su uzani i za mimoilaženje automobila a kamoli za trotoare. Skupo kupljena zemlja brani se ogradama zbog kojih je kamionima veoma težak ulazak u pojedine prilaze kućama. Dobar deo tih, uglavnom slepih uličica, završava se kapijom kuće koja je tu nikla pet ili deset godina pre drugih i zatvorila prolaz.

Istina, iako se kuće u tim naseljima grade od gotovo istih materijala kao i one na Novom Beogradu, cena je ono što ih razlikuje. Dok se kupcima željnim vode, kanalizacije, trotoara, parkinga i zelenih površina ispostavljaju računi i preko 2000 evra po kvadratnom metru, opšte je poznato da se privatne kuće u predgrađima grade za mnogo manje pare: tri do pet stotina evra po kvadratu.

U ovom trenutku, recimo, u opštini Grocka čije je sedište samo dvadesetak kilometra udaljeno od Terazija, može se kupiti ar zemlje po ceni od oko 400 evra.

Nema sumnje da su stanovnici Novog Beograda oduvek bili povlašteni. Nekada su to bila vojna lica koje je država za samopregoran rad u službi nagrađivala besplatnim stanovima. Šta više, meni se činilo da je upravo nepravda u pogledu dodele stanova bila jedan od najprepoznatljivijih znakova doba koje se nazivalo socijalizmom.

Ali, ako država zaista hoće da stane na kraj nepravdi, ako joj je namera da izjednači svoje građane tako što će im omogućiti da rade i zarade a zatim se u skladu sa tim skuće, onda bi trebalo da jednom podvuče nekakvu crtu i bez obzira na ono što je nekada loše učinjeno, počne da se okreće stvarnim potrebama građana. Činjenica je da je Makiš nenastanjen i da će se nekome osmehnuti lepa zarada od izgradnje stanova u toj zoni koja Beograđane uglavnom podseća na vodovod i ranžirnu stanicu. Istina je i da je, sa druge strane reke, ulica Jurija Gagarina sama po sebi jedan veliki grad. Opšte je poznato i da se svakoga dana događaju ozbiljni zastoji na mostovima preko Save i da Beovoz i beogradski železnički ipsilon i dalje ne funkcioniše.

Očigledno je, dakle, da se država opet meša u trgovinu kvadratima i to po receptu nekadašnjeg moćnog SK. Koristeći se u veličanju svoje pravednosti i brige gotovo istim frazama kao nekadašnji savez, današnji mediji sa velikim uspehom ubeđuju građane da su dugo čekana bolja vremena sada konačno tu, na dohvat ruke, da se politika nesvrstavanja samo malo mudrije uobličila u sedenje na četiri stolice, da će mudro rukovodstvo,samo zarad dobrobiti naroda, nadmudriti čitav svet…

Tako dođosmo do drugog dela priče u kome je Francuska, kao osvedočeni prijatelj, širokogrudo, kako i dolukuje, ponudila svoje usluge.

Ali zašto baš Francuska gradi metro? Da li su stručnjaci proračunali da je kvalitet izrade na njihovoj strani? Ko je ocenjivao metroe u raznim gradovima sveta?

Stiče se utisak da mudro rukovodstvo zemlje okrenute ka stolicama raspoređenim na sve četiri strane vidi sve i da za njega nema političkih, pa valjda se to podrazumeva, ni ekonomskih tajni.

Da je to poznato znaju čak i oni koji sede na gajbicama ispred seoskih prodavnica.Par flaša popijenog piva je dovoljno da sve postane kristalno jasno i da shvatimo šta hoće jedni a šta drugi, šta radi Kina, a šta hoće Amerika, a šta ne da Rusija… Da je ekonomija u službi politike u ovoj zemlji zna svako ko je potegao vezu za ovo ili ono.

Zato je onima koji hoće da budu mudri najlakše da kažu kako iza svega stoji nadgornjavanje svetskih sila i kako je ekonomija tek maska iza koje se kriju dublji politički interesi.

Otud je u tumbe okrenutim razmišljanjima sasvim logično da se NIS proda za bagatelne pare, da se i pored svog bratstva u pravoslavlju Fiat ne prodaje u Evroaziji, uostalom da se ne prodaje čak ni ovde u zemlji u kojoj se pravi. Otuda se ne pitamo kako to uspeva Makpetrolu da već godinama prodaje jefinije gorivo, ili kako to da su računi za grejanje toplana u Beogradu tako visoki.

Sve je to ionako samo igra na površini, zaključuju već pomenute pivopije, jer ko zna šta je država sa svom vojskom i policijom smislila da uradi pa neće da nam kaže jer je sve to u dogovoru sa…

Ivan T. Sradnović

 

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter