OSMA TRIBINA FORUMA PISACA (FP) I GRAĐANSKOG DEMOKRATSKOG FORUMA (GDF)

Nedostižni i standardi iz devetstočetrdesetpete

Hadžiomerović probleme u pravosuđu detektuje, pre svega, zbog uticaja “koji je posredan”, pojašnjavajući da je prevaziđeno veme kada je neko zvao (iz komiteta) da se presudi ovako ili onako

Otvarajući raspravu na temu “Kome sude sudije”, predsednik GDF, advokat Aleksandar Olenik rekao je da je u Srbiji u društvenim raspravama česta tema pravosuđe. “Što zbog svoje važnosti, što zbog stanja koje je, počev od devedesetih godina prošlog veka do danas, dosta problematično”. Pravosuđe je kao tema prisutna i u drugim, bolje uređenim zemljama, upravo zbog značaja u društvu. Da li je i advokatura deo pravosuđa i da li smo i koliko smo blizu ili daleko od standarda vezanih za pravo i vladavine prava, upitao je Olenik, sudiju Omera Hadžiomerovića i advokata Seada Spahovića.

Advokatura je svakako deo pravosuđa, kazao je Hadžiomerović, dodajući da je to pitanje više interesantno s aspekta kada govorimo o korupciji u pravosuđu, onoj klasičnoj (“ja tebi pare a ti meni ono što ja hoću”) i uvek će se korumpirati tamo gde je najlakše, gde je najmanje javno i gde može da se učini u četiri oka… Pominjući izmene u Zakonu o krivičnom postupku, Hažiomerović ističe da smo se približili anglosaksonskom modelu, gde advokatura dobija poseban značaj.

Daleko i od naših standarda

Sead Spahović je direktan i radije bi da govori o tome “koliko smo daleko od naših standarda, a ne od evropskih.”

“Standarde koje smo proklamovali i koji stoje u ustavu i zakonima ne poštujemo, daleko smo od toga i to mi se čini kao problem. Da li je naš standard uporediv sa švajcarskim ili švedskim (?) i ko je taj koji to može da proceni!? Mi smo daleko od naših standarda! Imamo proklamovane stvari još od komunizma koje nismo dostigli. U Srbiji se, kaže Hadžiomerović, o dostizanju međunarodnih standarda govori od “šestog oktobra” (2000 – p.a.) i posle skoro dvadeset godina “dosta smo daleko od tih standarda i treba da se zapitamo da li je to objektivno nedostižno ili, zapravo, nećemo da ih dostignemo, ili je u pitanju kombinacija”. Nije to, kaže Hadžiomerović, karakteristika samo ovih koji su sada na vlasti, to traje devetnaest godina, a kada ih primenimo “onda je to minimum”.

Kada su u pitanju ustavne promene i nacrti amandmana koje radi Ministarstvo pravde, Hadžiomerović je jasan: Ministarstvo pravde uopšte nije nadležno da radi bilo kakav nacrt vezano za ustavne promene, jer ta procedura počinje u parlamentu kada Vlada predloži, a Skupština prihvati da se pristupi ustavnim promenama. Ono što je radilo Ministarstvo pravde mogao bi da bude jedan neformalni proces u kome se pita i stručna i sveopšta javnost – šta misle o tome. Nažalost, to se pretvorilo u svoju suprotnost, jer su servirane razne varijante nacrta tih amandmana kako Ministarstvo zamišlja da to izgleda i stručna javnost, ne samo sudije nego i tužioci a što je karakteristično i maltene čitavo civilno društvo i sami sudovi (Vrhovni i Kasacioni, Visoki savet sudstva i drugi sudovi), vrlo su se kritički odnosili prema tim standardima. To što je Ministarstvo nazivalo raspravom pretvorilo se u vređanje onih koji misle drugačije i Društvo sudija je napustilo proces rasprave ali nije i proces davanja predloga.

U javnosti se često ističe kako je Venecijanska komisija rekla da je “usklađeno sa standardima”. Države njoj daju nacrte zakona a ona daje mišljenje, ali ne kažu: To je najbolje rešenje za vas! I svaka država standarde treba da prilagodi svojim potrebama. “Standardi su za ‘standardne? zemlje, a Srbija nije standardna zemlja kada je u pitanju nezavisnost pravosuđa. Promenom vlasti uvek se menjala politika prema pravosuđu, umesto da ona uvek ostaje ista, a sudstvo nezavisno. Postoji uticaj na pravosuđe. Šta je uticaj? Ispada da je uticaj samo kad mi gurnu pištolj u usta, a da sve ostalo nije”. Hadžiomerović probleme u pravosuđu detektuje, pre svega, zbog uticaja “koji je posredan”, pojašnjavajući da je prevaziđeno vreme kada je neko zvao (iz komiteta) da se presudi ovako ili onako. Mnogo su, kaže, opasniji posredni uticaji i Vrhovni savet sudstva mora da budu odgovorno telo, da nikome ne odgovara, da je nesmenjivo

Pogrešan voz

Olenik je, s jasnim aluzijama na uloge sudstva i tužioca u izmenama zakonske regulative o doživotnom kažnjavanju (bez mogućnosti pomilovanja) i u slučaju ‘uzbunjivača’ iz “Krušika” kada se struka nije oglasila, u jednom trenutku rekao da su sve stanice pogrešne ako uđete u pogrešan voz, što je Hadžiomeroviću bilo povod da kaže da je još gore ako sednete u voz za Pariz a on vas odveze u Lajkovac, i ubeđuju vas da je Lajkovac – Pariz. O pomenutim slučajevima nisu se oglasile advokatske komore Beograda i Srbije i otuda pitanje da li sudije i tužioci treba da se više oglašavaju kada su ova dva i slični događaji u pitanju. Pogotovo što je deo struke poštovao stav države da se uvede doživotno kažnjavanje, uz pravo na stav da imaju pravo na zahtev mogućnosti pomilovanja.

Advokat Spahović podseća da je advokatske komore Beograda i Srbije – formirala vlast. “To nije ništa novo i tako je od 1945. godina, uvek je ta komora bila pod kontrolom UDBE ili komiteta. To, donekle, važi i za pravosuđe zato što je nulta tačka korupcije izbor sudija! Ko te je doveo i postavio, e taj će da te drži na uzdi. Javni tužilac grada Njujorka se bira na izborima i onaj koji pobedi od građana na izborima ne plaši se od ministra zdravlja. Kod nas tužioci nemaju nikakav legitimitet, oni su niži službenici upravne vlasti. Šta je zamenik tužioca? Ništa! Bio sam petnaest godina u Tužilaštvu, imao sam slobodu da odlučujem u predmetima i nikad me niko nije ‘vukao za uši’ što sam se saglasio da se ukine pritvor recimo. Oni sad ne smeju da pisnu i nivo samostalnosti je opasno smanjen. Da kažem nešto i o korupciji: Neće nijedan sudija da uzme pare jer je petnaest godina (pretnja zatvorom); u Švajcarskoj je bila tajna anketa među sudijama – da li biste primili mito? Svi su rekli da bi kada se ne bi plašili, jer će da idu u zatvor i izgube posao. Toga nema ni ovde, ali kod nas je važan pritisak (faktičke) vlasti. U situaciji ste da se plašite nečije žene ili tetke. To je problem, i jedna veština u kadrovanju gde vi kada izaberete čoveka znate da nemate šta da brinete. I od 1945. godine niko nije izabran za sudiju a da je ministar pravde bio protiv! Koji inače nije deo pravosuđa! Kad sam biran 1986. ministar pravde je davao mišljenje a birala me je Skupština Grada. Sad imate Visoki savet sudstva (11 članova) i pita se jedino ministar pravosuđa! I sudije ga se plaše. Pravna atmosfera koju imaju Amerikanci i druge zemlje, to nije stvar prava, to je kulturni nivo jednog naroda, gde nikome ne pada na pamet da se obraća sudiji.

 

Advokat Sead Spahović na tribini FP i GDF (Foto: GDF/Dragan Banjac)
Advokat Sead Spahović na tribini FP i GDF (Foto: GDF/Dragan Banjac)

Sudije iz “inkubatora”

Kada je beogradski nadbiskup išao u penziju, priča Sead Spahović, pitali su ga – kako mu je Papa davao instrukcije. I kako mu je, dok je bio negde u Južnoj Americi, Sveti Otac govorio šta treba da radi. Perko je odgovorio da je Svetog Oca video samo jedanput i to izdaleka na nekom kongresu i da im ne daje instrukcije. Mi znamo šta treba da radimo, rekao je nadbiskup. “Tako i ove sudije koje su izabrane iz ovih inkubatora, to čak nisu ni partijske sudije, to su burazerske sudije i oni znaju šta treba da rade. Bez obzira što sude sitnu stvar. Ministar policije tuži novinara št je ovaj za njega rekao da je fantom iz Sava male. Niko nije tog sudiju jurio, on zna da je novinar mali miš koga treba zgaziti, kaže Spahović.

 

Mentalitet ljudi najveći problem

Kada se radi o sudijama, Hadžiomerović kaže da nije stvar samo u pitanju njihovog karaktera i hrabrosti. U ovoj zemlji je najveći problem što sporo menjamo sistem. Većina pogrešno misli da je problem personalne prirode: Ode Milošević, ali ostaje mentalitet. Nezavisne sudije nećemo da imamo ako nemamo intelektualno nezavisne ljude. On podržava udruživanje sudija kojima esnafsko udruženje pruža mogućnost da se kritički obraćaju javnosti i pominje tekst Zorana Ivoševića u Borbi (1997) pod naslovom Ne pristajem! I to je ohrabrilo druge sudije.

Kao sudija, kaže Hadžiomerović, ne mogu da kažem da neću da primenjujem zakon koji je loš, ali kao građanin u strukovnom udruženju mogu da kažem da takva rešenja nisu najbolja. “Sistem proizvodi ljude, način razmišljanja i kada je Društvo sudija nastalo bilo je, zapravo, greška sistema. Sada ima mnogo članova, ne možete da iz zbacite ali možete da ih marginalizujete.”

Za sudiju Hadžiomerovića je “pravo na ćutanje” značajnije od prava na izražavanje sudija. Svaka reč ima posledicu, ali i svaka tišina, kaže citirajući Sartra. “Ali, ako ćutite onda ono zaista mora da ima nekog smisla, da šalje jasnu poruku da li ćutite zato što imate stav ili što nemate nikakav stav. Sudije imaju obavezu da govore i kod nas nisu uspele da se profilišu “kao društvena snaga” koja uspeva da utiče na društvene tokove, ali kao intelektualci moraju da budu mnogo angažovaniji.

Aleksandar Olenik, Omer Hadžiomerović i Sead Spahović na tribini o pravosuđu (Foto: GDF/Dragan Banjac)
Sudija Omer Hadžiomerović na tribini o pravosuđu (Foto: GDF/Dragan Banjac)

“Manevar osamsto” i Jutka

Čega se plaše tužioci i sudije? Pojašnjavajući to advokat Spahović navodi poznat slučaj iz 2009. godine kada je tokom “manevra 800” upravo ovoliki broj sudija smenjeno pod vlašću Demokratske stranke. Sudije se plaše vlasti, a na pitanje da li je sudija u “slučaju Jutka” mogao da bude nezavistan (i da ne bi bio smenjen da je sudio bez straha od njegove stranke), Spahović kaže da bi “bio smenjen za petnaest minuta i bio prognan iz Kruševca u Bujanovac recimo”.

 

Uplitanje politike

Jesu li sudije deo vlasti, njegova posebna grana? I o tome postoje različita mišljenja i tumačenja. Hadžiomerović tvrdi da je sudska vlast jedina koja treba da bude nezavisna i da u suštini treba da obezbedi vladavinu prava, da obaveže sve u jednoj državi da se ponašaju u skladu sa pravom pa i izvršnu i zakonodavnu vlast. “Zato je bitan uticaj sudija na vlast i da ih ona najmanje kontroliše. Kod nas se kaže da sudski sistem nije dobar! Kako ćemo to da rešimo: pa promenićemo sudije! Pogrešna je i premisa da su sudije sudski sistem, oni su element (možda najbitniji) sudskog sistema.

Sudija Hadžiomerović žali što nije uspeo da ostvari eksperiment – da u Srbiju dovede švajcarskog sudiju da sudi ovde dve godine i našeg pošalje u Švajcarsku. “Garantujem da bi ovaj bio kao mi, a onaj tamo najbolji, kao i svi radnici kada odu tamo. Zakonodavna i izvršna vlast se tiče svih građana, a sudska odluka se tiče samo onih koji sede na klupi. Zbog toga građani sudije ne doživljavaju kao vlast, pogotovo što nikome, recimo “ne mogu da reše za stan”.

Opšta je konstatacija da je nivo političke kulture u Srbiji veoma nizak, da političari ne znaju kakva je (u 99 odsto slučajeva – Hadžiomerović), njhova uloga, koja svakako nije da otklanjaju nepravde kojih ima u pojedinačnim sudskim odlukama, već da vide kako sprečiti da do toga dolazi. U meri u kojoj ste bili veći kritičar manje ste bili prihvatljivi kao partner!

Kao poseban kuriozitet, Hadžiomerović je naveo da se u malom sudu u provinciji optuženi pozvao na peti amandman. “Čovek gleda američke filmove i zna kako to funkcioniše, a kod nas se to vidi iz serija Siniše Pavića.”

Dragan Banjac, Info GDF

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter